Bosansko-Hercegovački Istočnik

с *р. 236 нецрестапо вапиткују старије: како? што? чега ради? зашто? и т. д. и траже, да им се ријеше та питања. У том јатзном ])аду мишљења лежи ђруги мотив религијознога развика и друга основа за религијозноваспитање. Размишљање, тежећи да наТ>е појмљиво разјашњење свега што постоји, код правилног духовног развића човјечијег, неизоставно приводи га вјери у Бога и бесмртни живот. С тога, чим се у духовиом животу дјетета примјети, да се је дјеловање мишљења пробудило, оида се задаћа религијознога васгштања очевидно мора састојати у томе, да се дјечије мишљење упути напредмете религије; васпитач мора знати употријебити сваки згодни случај, који би се могао појавити у умном животу дјетета, који се развија, да га наведе на представу о једном, премудром, свемогукем и преблагом Богу, и о загробном свијету. Најкасније од свију појављују се у духовном жикоту дјетета наравственопрактични интереси. Човјек од природе тежи к савршенству и срећи; но он не може а да не призна, да није у стању својим ограниченим силама достићи ни једно ни друго. У својој тежњи за савршенством сусрета се човјек врло често са несавладивим потешкоћама и препонама, које распршују само иајчистије и најплеменитије намјере и подузећа његова; у својој тежњи за срећом, бадава човјек тражи на земљи каква год стална и поуздана потпоришта за њу, — он га не налази ни код себе самог ни код других људи, а ни у благу земаљском. Све то пробуђује у човјеку с једие стране чувство немоћи и одвгспости. а с друге стране изазива потребу више помоћи, коју човјек, са свим природно, може очекнвати само од оног свемогућег и преблагог Бога, на кога га упућује његово

Св. 1 и 8

непосредно чувство и мшиљење. На тај начин, иаравствено - практнчни интерес води човјека религији. Разумије се само по себи да се тај шггерес у најраннје доба дјечијега узраста још не може појавити, јер дијете, за које се у сваком погледу брину његови родитељи, не може још осјећати, да му је потребна виша помоћ. Али се почнње мало по мало развијати у дјетету чувство зависности, јер и за само дијете не може остати тајном, да је пролазно све човјечије и земаљско у опште, с тога не може бити, а да се и у дјетињој души не пробуди тежња за вишом помоћи. Од тога доба мора се другима основама религијознога васпитања са свим природно придодати и наравствено-практичка основа. И тако, према нриродном току развића духовног живота дјетињег, морамо ток и консеквенцију религијознога васпитања представити овако: то васпитање има с почетка основу у дјеловлњу осјећања и уображења; затнм, кад се пробуди свијест код дјетета, мора се за религијозно васпитање осим естетичке основе обратити пажња на дјеловање мишљења; најпослије, естетичким н интелектуалним мотивима и основама религијознога развића, морају се додати и наравствено-практички мотиви. Правилно задовољаиање свију ннтереса и потреба душе (естетичких, умних и наравствено-практичких) у опој посгепеиости, у којој се оне појављују, промишљени утнцај на све моћи душевие сходно току постепеног развића, мора природним начииом водити правилном религијозном развићу, које је слободно ма од каквих крајности и једиостраности. 3. Посебни начини и средства религијознога васпитања. ТТТ то се тиче посебних начина и средстава религијознога васпитања, то

Б.-Х. ИСТОЧНИК