Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 294

Е.-Х. ИСТ0Ч1ШК

0 разлозима који раскидају брачиу везу, и о судском постуику у партшци за раскид брака. Написао: Тома Алагић, прота, професор Богоеловије. (Настапак.)

Б. Полуканонички разлози. I. Ступање у калуђерство мужа или жене. Творац уређенога калуђерскога живота у источној православној цркви ев. Василије Велики, истакао је мисао у својпјем правилима за калуђере, да се може раскпнути брачна веза. кад муж или жена пожели, да се посвети калуђерскоме жттвоту, ако другп страпа ирпстане на таку жељу свсга брачнога друга. Ова је мпсао у току времена све већи мах отимала, док нп]е најпослије смјештена и у грчке грађанске и прквене правничке књпге 1 ). ГБено ]е основно начело, да се човјек, кад ступи у калуђерство, растаје са свијетом и умире према њему, и да с тога треба раскинути брачну везу услијед тога, кко и услијед природне смрти. — У новели 123. цара Јустинијина стоји: „Ако још за вријеме брака оде муж нли жена у манастир, то је већ тпјем раекинут брак, без формалнога. раскида с тога, што лице, које ступи у манастир. прима монашки начин живота". По овоме дакле престаје брак, чим положи муж или жена калуђерски завјет. — Послије такога раскида брачне везе, ваљало је знати, шта ће бити са брачним другом, који остаје у народу и жели да ступи у нови брак. Неки су црквени пастири миелили, да му не треба допустити, да ступи у нови брак по томе. што је, приставши да му се закалуђери друг, показао тијем особито поштовање према калуђерскоме животу и благочастиво расположење, које би изгубио, ако ступи поново у брак. Ну, како грађанско законодавство није стјешњавало у овоме ни мужа ни жену, тако им ни црква није никакве сме.уше правила. По томе је могла страна, која је остала пза свога друга, који се покалуђерио, у други брак ступити, што нам свједочи и Валсамон у своме тумачењу 48. правила трулскога сабора 8 ) Али је све ово правило мјеста многим злоупотребама. многим пшекулацијама. колпко од стране мужева, толико и од стране жена. С тога

*) Ном(»к. натп. XI., 1.; ХШ., 4.; Арменоп. књига 4. ') Из истог тумачоп.а види се и то, да се могао портриг извргоитв и га није нселио други брачни друг :

су у позппја времена и црквене власти, а и грађанске. впше пазттле на ово, и боље испитивале прилике, у ко1 - има је неко прелазио у калуђерство и растављао се са својнјем живим брачним другом. Догађало се, да с.у мужеви силом нагонили евоје жене. да иду у манастир, да они могу ступити у новп брак; а каткад су и жене пристајале на калуђерство својих мужева, смијерајући се по ново удатп за кога хоће и желе. ПТто се ишло даље напријед из вијека у впјек, па до данас, то су религиозне побуде све мање бивале, да се иде у манастпр. Али су под тијем изговором многе незгоде и непрплике у брачноме жпвоту, које нијесу нмале правнога основа за раскид брака. раскидале брачну везу, као: умна илн тјелесна болест и номоћ мужа илн жене; жена пе/роткгт.а. које се муж желио опростити; постојана мржња, свађа и чести бој између мужа и жене. Много оправданпја и од сваке сумње даља бјеше одлучна воља мужа или жене, особито у већем добу свога узраста, д,ч се обоје посвете калуђерскоме животу. Тада се природно може мислити, да нх је религиозна побуда руководпла, кад се још помисли, да су се ријешили, да проводе усамљени живот далеко једно од другога. Ово би се дало довести у склад са смислом 48. правила трулскога сабора. Код Грка бијаше обичај 8 ), да муж и жена договорно полагаху завјет уздржљивостии да сепосли}е тога не гледаху више као брачни другови. 0 овоме обичају спомигње и новела 117. (гл. 10) цара Јустинијана. Но каснпје законстсе књпге ограничиле су развод по слободној вољи мужа и жене тијем. што су наредпле. да престане сваки одношај друга са другом и да одмах треба да иде муж у мушки, а жена у женски манастир. Разумттје се, да власти треба да знаду, како остају дјеца такијех родитеља, и ко ће се старати за њихов морални и материјаЛнн опстанак. У Русији постоји закон, по коме, кад и муж и жена прелазе у калуђерство, жена мора имати 50, а муж 60 годпна. Али, 3 ) Оетатак од старог обичаја још из незнабожачког доба, ио коме су могли муж и жена раставити се по свомс у.вајамноме договору.