Bosansko-Hercegovački Istočnik

Ов. 7 и В

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 293

вито од необично силног узбуђеља религнјознога чувства, —■ формализам, напротив, јавља се као пошљедица слабог развића тога чувства. Ако родитељи и васпитачи усиију ма на који начин, да им дијете тачно вргаи само све захтјеве религије и прописе црквепе, а не брину се, да се у дјетету развију одговарајуки религијозни осјећаји и расположења и живи религијозни појмови, онда се као поптљедица тога јавља не жива вјера, већ се образује само проста механичка навика на вршење религијозних обреда и установа, т. ј. ствара се религијозни формализам. Очевпдно је да се формализам мора појавити код сваког ире-времеиог ускорења религпјозног васпитања. 6) Фарисејство. Тај недостатак у религијозном животу врло је близу формализму п разликује се од овог пошљедњег тим, што се у фарисејству строго, алн чнсто механичко вршење захтјева религије ставља увијек за углед другима, т. ј. оно бива увијек лицемјерно. Фарисејство се може врло лако појавити код дјетета, ако родитељи пли васпитачи износе на јавпост његову религијозност, ако на пр. хвале дијете пред другима да зна многе молитве, ако га к томе још приспљавају, да моли ону или ону молитву пред страннм особама само за то, да ове могу похвалити његову религијозност и т. д. 7) Индиферентизам. То је равнодушност, хладни, ништави одпошај према питањима и предметина релнгије. А појављује се у дјетету највише примјером одраслих, који га окружују. Ако су родитељи и васпитатељи сами равнодушни

нрема предметима религије, ако се они пред дјететом шале, праве досјетке, шта више измијевају ма што, што се односи релпгији, ако на тај начин буде у дјетету дух сумње и критике на предмете религијозне, то се свим тим изгони из дјетиње душе искрена вјера и права богобојажљивост и дијете пада у индиферентизам, који, при ијоле незгодним условима религијознога васнитања, ирелази лако у позитивни атеизам. Сви ови недостатци у религијозном развпћу могу се пзбјећи само у том случају, ако религијозно развиће буде напредовало у потпуном складу са оним идеалом, који је указап у Хришћанству и како га тумачи православна црква. „Сходно потребама и силама човјечије природе, Хришћанство спаја у себи хармонички: естетичке, наравствене и интелектуалне елемеите вјере. Оно подједнако даје храну срцу, вољи и уму и оно их испуњује. . . . Будући да наука Исуса Хрнста није једиострано управљена на уображење, ни па чувство човјечије зависности, ни на логпчно мшпл.ење, већ даје подједнаку важност спима мотивима вјере; будућп да оно не само развија сваку душевну силу већ Ју и чува од ексцентричког развића... „то ишчезавају пред њом све религијозне заблуде, којима је довољно обогаћена псторија човјештва. Са Хришћанством (разумије се, правилно схваћеним) одлучно се не слаже ни једна врста идолопоклонства, нпкакво сујевјерје никакви механички формализам, никакво лицемјерство, никакви фанатизам, никаква несношљивост, никакви дух истраге". (Дитес).

(Наставнће ое).