Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 278

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7 и 8

„Ево како тенца (вамиира, вукодлака) ј народ описује. Он је, веле, у гробу на- | дут као надувени мијех, црвеп у образу као крв, очи избуљене, крваве као два кокошиња јаја; ноћу кад из гроба излази вавијен је у покрову бијеломе, и за собом вуче некакве дугачке вериге, у којима он пути све оне, које може уфатити, те их у гробу дању једе". „Ма^ионик је, како каже Вук СтКараџић, мало налик на вјештицу, али се не може као ожа претворити у другу животињу, него носи ува се различне мађије, као н. пр. игле без упшју, сиједе длаке из главе, осјечене нокте, свакојаку пређу која је изгрињала, црну вуну и т. д., па кад хоће коме да науди, он зна које од ових мађија ваља саставити и на какво 8Л0 намијенити. Приповиједа се, да су ђе који овако замађијапи људи, по молитвама свештеничкијем, испод епитрахиља, избљували све оне маЗјије, којима су били зама^ијани, па најпослије и своје срце". 0 аждаји, змају прича наш народ разнолико. „За халу , каже КараџиИ. да се мисли да нма од хаждахе особиту духовну силу те лети и води облаке, и град наводи на љетнну. За змаја пак мисли се да је као огњевит јунак, од којега у лећењу огањ одскаче и свијетли". ВрчевиЛ пак описао је аждају и змаја друкчије. Он вели: „ аждаја је, по народноме казивању „права слика и прилика" налик нилског крокодила, но да је много од њега до репа шира, а нешто мало дуља..... 0 зМају вели да је налик аждаје али нпје онако кабаст као она, но вптак и много дуљега репа но аждаја, којега он ваеда заувлана носи (као на пр. кад који путник завеже коњу реп да му се блата или кала не напуни). Веле, да има на Гдеви један драгн камен (Турци веде

„алмаз", ВгШап!), који му се ноћу, кад лети, свијетли као сунце; да су му крила месната налик они у слијепога миша или као нога у патке, с којима он прелијеће с брда на брдо и с планине на планину, и веле да кад прелијеће све из њега сијевају огњене варнице, и за то народ вели, кад ноћу нешто сине а не зна се што је: „Ено прелеће змај", као што се и у народним пјесмама каже: „Прелеће змај с мора на Дунај" " Оваково вјеровање, како се види, далеко је од истнне, па је или плод невнања и неразумјевања нечега, чему не може неко да даде равлога и да то схвати онако, како збиља јесте, или је пород народне фантазије. Ни разумно ни умно мишљеБве неће нам гарантовати за истинитост овакова вјеровања. Ово прво хоће да зна што су виле, вјештице, море, вукодлаци, ма^иопици и т. д., јер му је сврха да разумије предмет, а оно друго тражи разлог и разабире постанак предмета. Једно и друго добро знаде да из неистинитих представа могу се родити само неистинити појмови, судови и изводи; па сад узму ли се ови као истинити, питамо: може ли се одатле шта друго родити, осим заблуде и кривога схваћања?! — Та лијепо је рекао један српски писац: „Истина је сушчествена, лаж без сушчестка, без битија. Виле, вјештице, вукодлаци и гвоздензубе, немају сушчества, битија, породи су лажљива мрака, и твоји највећи непријатељи, лажи мрака, који стоје ивме^у тебе и истине, између тебе и свјетлости, који ти не даду прогледати, свјетлост неба видјети, истпну упознати, који су ти свјетлост разума, искру Божества, мраком обвили, који те од свјетлости у мрак, од истине свјетлости к лажи пакла и мрака воде. Овако идући идеш натрашке, у мрак, у ад",