Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 274

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9

се она може изутавати, — са стране њеног унутрашњег садржаја, њене историје и најпослије, са стране спољашњег израза. И као што познавање религије, односило се оно ма на коју њену страну, по самом суштаству свога предмета, мора свестрано, укупно дјеловати иа духовну природу ученшса, то и развијање наведена четири предмета вјеронауке — у оиће, мора бити таково, да се предавањем свакога од њих употријебљује не једна ма која од наведене три посебне цијељи религијозне обуке — већ се сваки од тих предмета и може и мора тако предавати, да се задовољи свим трима наведеним цијељима предавања. 4. Метода првдавања вјеронауке. Користећи се наведеним учевним средствима, религијозно-наравствена обука може без сумње само онда уродити добрим плодом, ако буде употребљавала ова средства сходно оннм цијељима, које мора у виду имати, и ако та средства поставн у правилан, сходан одношај према природним условима и току развитка дјечије природе. Систематичка употреба учевних средстава вјеронауке, ако се одре^ује и управља сходно свима овим условима, и саставља ће методу предавања овог предмета. У нашнм домаћим упуствима за вјеронауку, метода предавања овог предмета схваћа се већим дпјелом врло уско и једнострано; тако, у једним упуствима излаже се она као извјесни распоред учевнога материјала, у другим представља се као овај или онај облик предавања, очевидно је да се у оба случаја издаје као метода оно, што је у самој стварн само посебан моменат у њој. Методу предавања вјеронауке потпуније одређује г. Ширски, али шегово одређење У сво ј цјелини својој, ипак це може битн

прпзнато правилним. Са свим право вели г. Ширски, да метода предавања вјеронауке као учевнога предмета с једне стране — мора имати сва она својства, која су својствена основној учевпој методи у очће, а с друге стране, према особинама тога предмета, она се без сумње мора одликовати и од методе обучавања других предмета. Али г. Ширски неправедно види ту особину методе обучавања вјеронауке у томе, као да учење наизуст мора бити искључива карактеристика његова. Г. Шнрскн мотпвира такав свој поглед тнм, што је „вјеронаука божаственог поријекла", да по томе, као што се се у предавању других предмета човјечијега поријекла, пошљедњим и највншим авторитетом за ученике јавља сам учитељ, у предавању вјеропауке над авторитетом учитеља увијек мора стајати виши, божаствени авторитет, и отуда, док се при пзучавању других предмета не захтијева од ученика да буквално уче оно, што им се предаје, дотле при изучавању вјеронауке мора то бити главни њихов посао. Но тај назор, с кога полази госп. Ширски, не може се примијенити при одреЈјивању учевне методе, методи тредавања. Предавање је по суштини својој увијек, односило се оно на који год предмет саопштавање иозгшжога, гошовога ; отуда се сваки предавач, у одношају према сваком предмету може сматрати у једно и исто вријеме и као пошљедши авторитет за ученике, и као такво лице, над којим стоји још виши авторитет. Зар се при обуци у вјеронауци предавач не јавља ученицима као пошљедњи -авторитет, при предавању на пр. таквих истина, да је од створења свијета до доласка Христова протекло 5508 год.; да је Хрпшћанство признато било господујућом религијом за х^аровања византијскога императора Коп■