Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 430

Б.-Х. ТТСТОЧНИК

намесник и г. Сава Влаховић, из м. Гргетега : високопречасни г. Архимандрит Руварац, 0. Јосиф Јовичић и ђакон Атанасије, из вел. Ремете: 0. Јеротеј намјесник, из Таваниде игуман Емилијан, из Јаска игуман Сава, из Бешенова игуман Митрофан, из Беочина високонр. г. Архимандрит Телечки и намјесник Митрофан, а свијета изИрига и околних мјеста било је необично много, и то нам свједочи да је покојник и у народу поштован био. Опијелу је началствовао високопреч. г. архимандрит Руварац са више свештеника и ђакона обојега реда. У цркви је дрзкао постунни говор г. игуман ковиљски Мирон а код гроба Чика Стева В. Поповић. И један и други говорник истакли су лијепе врлине покојникове које с њиме сад вјечито у гроб легоше. Покојник је сарањен у манастирској порти у новосазиданој гробници близу гроба архимандрита Севастијана. Мир нека је пепелу твоме брате Сергије, и „вјечна ти памјат!" Ка-рловци 9. септембра. 0. с. п.

Лазар В. Триажовић, трговац у Прљавору.

Послије дугог и тешког боловаља од ракране у грлу — преминуо је овај честити Србин 14. августа о. г. оставивши иза сеое уцвијељену мајку Јованку, вјерну му љубу Јокицу, четверо дјеце : Софију, Владимира, Бранка и Петра, миле му сестре Милку и Митру, снаху Милицу и брата Михајила. Потписана општина огријешила би се о своју дужност кад не би макар и у најкраћим потезима, приказала јавности зкивот и рад покојников. Лазар В. Трифковић родно се је 1853. г. овђе у Прљавору. Српско-православну основну школу свршио је у мјесту рођења, а затим се посветио трговини у којем раду бијаше свом оцу десна рука. Године 1871. по смрти оца му примио је кућно старјешинство и уираву трговине, коју је поштеним радом са својим млађим братом Ми хаилом до лијепог степена развио и на добар глас подигао.

Те исте године повјерило му је овдашње грађанство као предсједнику управу својих светиња, своје српске школе и цркве, коју је дужност пуне 22 године свјесно руководио и њезине интересе свагда н на сваком мјесту са највећим жаром своје родољубивости бранио. Око зидања наше нове цркве (1887.—1889.) год. неизрециве су његове заслуге. — Рад око исте колико је год могао и физично и морално је подупирао, а што се материјалних прилога тпче које је свагда са усхићеном драговољношћу стављао на олтар српске просвјете — био је управ не надмашив. — При уписивању добровољних прилога за подмирење трошкова за градњу поменуте цркве приложио је први иут 500 фор. а други пут 200 фор. А шта да речемо о његовим заслугама о издржвању наше српске школе? Нншта друго ни мање већ то, да је међу стубовима он најглавнији стуб био, који је снагом својом држаше; јест, српски је држаше — знајући, да ако ^е пусте да ће се срушити да ће пропасти, — да ће за навијек нестати зграде српскога живота! Ово доказати довољно је и то кад рекнемо да је својим патриотизмом од 1880.—1888. године увијек — кад год је нужда била — материјално потпомогао нашу школу исплаћујући својпм новцем учитеља, н набављајући за школу разне потребе. Течајем споменутог времена нарасла је свота на 1000 ф. коју је своту оставио нашој општинп тијем условом, да му их ми т. ј. наша срископравославна црквено-школска општина поврати онда кад буде могла. Код свакогодишњег разрезивања трошкова за издржавање наше школе и учитеља давао је увијек двоструко вшии прилог од осталих првих грађана. Године 1875. када је у овим онда још не ослобођсннм крајевима букнуо народни устанак, оставио је душманима сав свој покретни авећим дијелом и непокретни иметак, па је са осталом браћом прешао у Славонски Брод у бјегство ; у бјегству том такођер се показао, колико му је његово племенито и родољубно срце за милу српску браћу куцало, јер бијаше и тамо свом српском роду у оним тешким и опасним приликама вођ и савјетник — потпомажући га материјално и морално, и соколећи га збором и твором на заједнички сложни рад у борби за ослобођење потиштене браће.