Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 10 и 11

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 437

себи какву год наравствену поуку; мјесто тога, да се додаду библијској приповијетци о дога^ају наравствене поуке, које су обично дјеци досадне, нека се ученик сам домишља какви би догађаји, слични ономе у библијској приповијетци, били или могли бити у његову животу и како треба он у таквим случајевима да поступа. А таквих случајева, који би се могли примијенити дјечијем животу, може бити врло много. Осим тога, и само нзучавање теоретичке стране религије, упознавање са самим истинама хришћанског вјероучења без сумње исто тако допушта употребу јевристичког облика. Све су те истине спојене тијесно, логички једна с другом, једиа се изводи пз друге, једна другу равјашњује тако, да пола-зећи макар од које, ученик може увијек више или мање самостално доћи до друге јевристичким путем. Затнм, неке истине религије нијесу ништа друго, већ само преиначење факта библијске Историје; друге истине, премда и нијесу изведене из факата историје, али у њима налазе своју потврду, —- а до једних и других истнна, држећи се библијских приповиједака, може ученик врло згодно доћи тим истимјевристичким путем, Саме првобитне појмове о Богу, о ЕВеговим својствима, о одношају према свијету — могу се потпуно протумачити ученицима јевристички; за то је нужно употријебпти оне ученпчт-е појмове, који се односе на породични живот, породичне одношаје, породнчне потребе и т. д. И тако, да се јевристичкн облик може употријебити код обуке у вјеронауци нема сумње; а с обзиром на то што тај облик има важна преимућотва у педагогичком погледу, — гато тим обликом дјелује обука не само на јединн ум уче-

никб, него и на друге сповнавајуће моћи, позива ученике на стварни, самостадни рад, и што се ушљед тога обуци саопштава свјесност, сталност и темељитост, — употребатог облика постаје, очевидко, управ неопходна. Нода бипримјена јевристичкогоблика била плодоносна, морамо, како увијек, тако и код употребе истог у вјеронауца имати на уму ова два гланна правила: а) чим су ученици прерадили ову или ону истину нужно је, да се она сведе у одређену строгу формулу, како би — ушљед тога — те истине постале сталном својином ученика; б) не треба се бојати догматичког облика, нити се мора натезати , да се све добије јевристички. Таква се погрјешка, на жалост, опажа код невјештих предавача. 6. Поредак (у обуци) појединих дијелова вјеронауке. Саставни дјелови вјеронауке, као што је напријед (§ 3) речено, морају бити: изучавање милитава, упознавањем са богослужењем, свешт. историЈом и катихизисом. Пита се сад, како треба распоредити те дијелове вјеронауке у цијелом току религијовне обуке ? У најновије вријеме, сви ппсци упутстава у вјеронауци, сугласно и, рецимо, сасвим добро држе се тога мњења, да се ти дијелови несмију нзучаватн ра8дијељено, један за другим поретком поступним, као што је то било прије. Заиста, такво изучавање тих дијелова мање би одговарало основној задаћи релнгијозне обуке; — оно, ако и не би било немогуће, али у сваком случају непзбјежно би отешчавало ученицима, да потпуно и стварно усвоје религију, чеиу треба да води цијело религнјозно образовање. Према овој основној задаћи релихтуознога образовања, сви иоједини дц-