Bosansko-Hercegovački Istočnik

в.-х. источник

Стр. 7

рпца, која је ишла од куће до куће и просила". Ја се зачудих, но ствар се брзо разјаснила, кад дознадох, да су у томе селу сами писмени, а уз то и тријезни људи. Тамо је — свјетлост, а гдје је свјет. лост, тамо је и љубав; свјетлост пстинита свјетлост Христова очитује се у љубави". А како да ми дсфемо к свјетлостп? — Јоване, не би ли по нас добро било, )сад би мп подигли нама школу, да се наша дјеца науче питати и славити Бога у цркви? — Е није, него још нешта! Малоли имамо разнијех давања, треба нам натоварити још и порез иа школу? 8ар ће нам т штање и писање дати хљеба? Наши су оцеви живјели п без тога, па нека им и дјеца живе тако. — Јест, Јоване, слушао сам, да мп за ракију дајемо годишње 8000 форината, а за школу би доста било дати 600 фор. — Без ракије не би могли живјети. — А кад би се пидо мало мање? — Мени школа не треба; ја имам саме дј евојчпце. — А зар дјевојчнце не треба да знаду молити се Богу правплно ? Та оне ће постати матере, па како ће научитп своју дјецу молитвама, ако их саме не знају ? Ја немам никаквог дјетета, али сам дужан давати на просвјету цпјелога друштва, Ево ти л,убави! Он нема дјеце, па ипак желн свјетлостп свима. За таковога велимо: то је правп Хрпшћанин. Премда је он неписмен, алп је у њега — свјетлост Христова; он зна цијеннти знање, а оно водн к свјетлости и љубави према Богу и ближњему. ., Не живи човјек о самојо хљебу , но о свакој ријечи која излази из усша Божјих " (Мат. 4. 4.), рекао је Спасител, Исус Хрпстос. Има х.Беб тјелесии п х. г.еб духовни. Љубав налаже, да се гладному даје хљеб, а неуку наука.

да прогледа, па да не иде по тами. Исус, Спаситељ паш, непрестано је учио, и за науку своју положио је п живот свој. По том тзнасмо љубав. гито он дугиу своју за нас иоложи. Ми смо дужни иолагаши душе за браЛу. Који дакле има богасшва овога свијета, и види браша својега у невољи, и зашвори ерце своје од њега, како љубав Божја сшоји у њему ? Дјечице моја! да се не љубимо 'ријечуу ни језиком, него дјелом и истином и . (I. Јов. 3. 16—18). Сјетимо се, браћо, времена, кад су наши предци — до недавно — ишли у бој против диндушману не само наше св. вјере већ и имена нашега. Није се ту знало ко ли је млађи ко ли старији, ко је имућнијп ко ли сиромашнији. Свако, ко је само могао оружје пасати, радо је ишао у бој против непрпјатеља да ослободи браћу, која у ропству пиште, да извојује слободу златну. Тамо их је водила љубав према вјери, према народности својој, љубав, која се очитовала не ријечју ни језпком, већ дјелом и истином. И још једном рецимо са св. апостолом Павлом: „А сада остаје троје: вјеуа, надежда, љубав; но па/јвсКа је љубав" (I. Кор. 13. 1.) 4. Кротост. Хришћанп! Оставите једном за свагда гадне ријечи, не ружите се, не проклињите један другог, не каљајте образа ВожјегаЈ којн је у вама и у ближњима вапгпма! Обуздајте језике ваше, држпте сваки себи руке. На свађу н бој н не мислите; јер је то недостојно човјека — Хришћанина. Еако је ружно чути у хришћанскијем кућама већ иза зоре мјесто молитве, тучу запомагања и псовку! Муж псује жену, отац дјецу, газда слуге. Све само „враг па враг".... а имена Божијега ни да спомену. Да не буде то! Нека нико не каља