Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 90

Б.-Х. ИСТОЧНЖК

Св. 3

жмвоту Спаситељевом. Он је тако вјеровао у промисао Божји, да се ни о чему временом бринуо није; као н. пр. о храни, одјећи, стану и т. д. шта више и онда, када нејмаше гдје ни главу склонити. за све то иредао се бризи промисла Вожјег. Љубав ЕБегова к Богу Оцу простирала се до тога, да је сав ЈБегов зомни живот посвећен био на испутеше воље Оца, а не своје: „П1идс\-к некс« — гокораше Он — т да ткор10 К0Л10 < иокј, но гсолк> послакшлго лја и>тца" (Јоан 6, 38.) ТБегово самоодречеше, неупорство, смиреност, по којој је и ноге умио ученицима (Јоан. 13. 4—15), кротост, трпљење и великодушност, којима је он подносио опадаша и преслеђења својих непрмјате.ља; поруге, пљуваше, бијеше пред смрт и сама смрт, али најмучнија поразна смрт, коју добровољно искуси — необорими су докази Његове особите љубави к Боту и нада на Њега, а међу тим најважније је то, да при пролажешу таквог пута унижеша, Он ни испусти а ма ни једног недовољног уздаха на своје сташе, ни једном не изрази кајање на свој поступак у испуњењу во.ље Оца, већ се у пуној нади непрестано обраћаше к Њему с молитвом. — Па није ли то заиста побједа наравствене прнроде човјечије ?! Замислимо до каквог је степена ослабљена тјелесног и душевног дошао био Спаситељ у башти Ретсиманској! — слабост п крајња изнемоглост наћерало је пречисто тијело Нзегово, да капље крвавим потоком и узвикне: „Д1ЦЈ коз/иожно дд д1и,иомдп"к чдша с'|'а ", па ипак покорност Оцу небесном повторавала је: „ оклче не л 1 оа кола, но ткоа да к&детт*". Не роптатпе Он овдје на тако чемерну коцку, већ се предавапхе вољи Оца, а ту је преданост изражавао Он и мол1Цгвом и узвпшеном исповјешћу доброчинетва, које је учинио Отац његов роду

човјечијем п прослављањем светог имена ТБегова (Јоан. б, 17; Лука 10, 21). Све заиовиједи о одношајима нашим према ближњима, које нам налаже еванТјеље, освјештане су примјером самог Спаситеља, гдје се и јављају у пуној свјетлости својој. У основи ГБегових одногааја к ближњим лежала је љубав, без које сви нагаи добротвори нејмају наравстене цијене и из које, као из сјемена, све оне ничу. Али каква је била љубав Спаситеља к људнма? — Простирала се она не само на нраведнике, већ и на грјешнике; не само на ГБегове добротворе, већ и на највеће непријатеље; не само на ТБегове сроднике, већ и на савршено туђе ГБему, на пр. на незнабошце. Готовост разливати дарове своје на све људе: праведне п грехине, била је у толико позната у народу, да су са сваке стране приводили к ГБему болеснике. Ним би-дознали о доласку ГБегову у каквом год мјесту — гомилама би с.е стицао-к ГБему народ, доносио би болеснике и молио би дозволу, да се дотакне ако и крајичком ТБегове хаљпие, а Он бп испушавао њихове молбе, не отказујући никоме. Помагао је својим друговима, и миловао је грјешнике (Мат. 9. 10—23.). Он посјећује кућу Лазареву, а тако псто п кућу Закхеја; Он љуби своје другове, а и за непријатеље моли се Богу Оцу, да им опрости : „нб к'кдАтх ко что ткордтх". Грандиознн примјер љубави к непријатељима Христос је показао на крсту, када посљедши минути ГБегове смртне казне огорчени бјеху непријатељским исмнјевањем и тада Он подвикује Богу: „Оче! опрости им, јер не знају, што чине"! Он је показивао синовску љубав својој мајци и Јосифу, којег је држао-* за Оца свог; љубав ближњима по крви (Лука 2, 5. Јоан. 19. 27); љубав к својим учени-