Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 6

Б -X. ИСТОЧНИК

Стр. 207

нзма. не дозвољака убијатц људе. „А и како би", рече дивљак, „могао ти вратитн зло за добро ? Шест година јео сам хл.еб твој и, премда си ме увриједио, ја заборављам то, кад се сјетим онијех година, кад си ме хранно. Од тога времена жестокп насељеник постаде захвалан. Он је заповједио свјема својпм слугама, да старога дикљака увијек као брата приме, а сам га је стпустио обдаривши га кукурузом, који су дивљаци врло радо имали а вшпе пута и крали из његова поља. Захвалност насељеника била је тако велика, да је он на свом имању подигао и школу, у којој се недјељом млади дивљаци учише читатп. Он их је научио да се баве различитијем пословима, а послије пх и покрсти. Крштени днвљаци почеше градити себи куће, крчити шуму и сијати пшеницу и њихове општине бијаху прнмјерне. У стара времена, када су још Римљани владали свијетом ишчаурп се из -њиховог искуства пословица, да је простн народ незахвалан. Да може чопјек бити захвалан, треба имати добро васпптање из дјетињства, треба иматп добро срцеНо ево сте видјели дивљака као примјер захвалностп. То је са Свијем природно. Днвљак, син прпроде, није искварен, по много је гори човјек искнареп, необразован. Дивљак живи скоро таким нстим жпвотом као н животиња, по захвалности има н код жинотиња. Позпато је, како се ионашају коњи и пси према својпм господчрима. У првим внјековима Хришћанства жовио је иекн Андрокле — роб, који, лутајући 110 пустпњн у Афрпци, папђе на лава са отеченом ногом и уморена глађу. У ногу му се забо трн, којега он не могаше нпкако извадити, и нестајаше га од глади. Андрокле се сажалн на тога невољншса и имађаше толико смјелости,

да је приступио болесној звијери и извадио јој трн из ноге. На то је он већ био и заборавио. Но догодило се, да је он био осуђен, да га у Риму дивље звијери растргну. У то исто вријеме довезен је био у Рим из Африке новоухваћени лав, који је у позоришту на очиглед многобројних гледалаца био иуштан из кавеза да људе, осуђсне на смрт, раскомада. Како су се зачудили сви гледаоцхи, кад је лав дотрчавши до Андрокла, омирисао га, застао и почео га само лизати, као најбољег евог знанца. Кад су свн присутни сазнали за узрок тога, захвалност дивље звијерп пренерази све, и обојица, — Андрокле н лав — бише пуштани иа слободу. Ето тако, најокрутнија и најгрознија од све звијери показа за малу услугу таку захвалност своме доброчинптељу. Чини се, да човјек, суштаство разумно, нарочито Хришћаиин, не треба нити је способан за то, да буде за добро не само незахвалан, него још да п не враћа злим. Но кад завиримо у породични живот многијех Хришћана, морамо признати, да је незахвалност код нас чудновата. Видјећете сина, којега васпиташе родитељи, не жалећи никаквнјех жртава; они су уз кревет његов у дјетињству провелн не мало ноћи, пролпли су доста суза, предали су њему сав свој иметак. Но син на један пут заборавља сву ту љубав и све труде својијех родитеља; узевши све у своје руке, иде он својим грјешним путем, пе слуша добрих савјета очевих, не осврће се на сузе матернне. Он Ириспљава своје родитеље да раде најтеже послове, забрањује им да узму комадић хљеба без његове дозволе, и они морају слушати од њега ужасне ријечи, и, често, такав несрећни отац оставља кућу, коју је сам градио, гдје не може да живи од пријекора и свађе, дијели се