Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 262

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7

покривен; врата су уска, да кроз њих једва се провући можеш, а прозорп су наппром излијепљени; те колпбице изгледају као да су у пустињи, ни лијепе, тарабе, ни плота; у собп је пусто, ни уредна стола, ни клупе, а о иксни ни говора; само се у јесен може видјети на столу по који хл.ебац, под креветом је кромпир, неколико лончића п по која здјелица, — ето то је цијело имање. Дјеца су само у кошуљи зими и љети. Карод изгледа смркнуто. Мушкарци се клоне посла, држећи да је срамота радити, једине жене треба да раде и да се за све брину. Цркву полазе ријетко, само на веће празнике; за вријеме проповиједи излазе из цркве. Покажп им пут к срећи, онда си им непријатељ. Трсба одмах и неизоставно лијечити зло, уносити ме|ју њих свјетлост науке, и она ће учинити своје, премда лагано, али ће учинити, јер још има старијех људи, који нијесу искварени, а има и младежи, која жедни за свјетлошћу. Највише је покварена младеж средњега узраста. „ МислеЛи да су мудри — иолудише ". Мјесто побожног хришћанског живота, они завољеше љеност, ружне обичаје, славољубље, оставивши рад, наравственост, смјерност, многи оставише шта више и цркву, као да у њој нема свега онога, што води човјека к земаљском и загробноз1 животу. Мјестотога, да разумно воде кућу своју и господарство, да буду од користп цијелом друштву, онп почеше приматп не врлине, већ пороке виших слојева друштва, а наиме: равнодушност према вјери, јавну безбожност и гадне обичаје. Прије не бн нико чуо, да се кој и сељак карта. а сад је картање прешло некнма у страст и раскућава многе. По некпјем кућама втфа се ноћу свјетлост у собп, пе ради посла, не ради чптања корнснијех књига, већ

ради страсти, да се проигра на гадан начнн новац, често крвава заслуга материна. Ту болест може излијечитп само вјера, која продре у срце човјека. Ево гдје је нужно да буде свакп човјек учитељем, и да не оставља у гријесима своју заблу^елу браћу. Ево за што је нужно вријеме одмора испунитп читањем богоугодних и корисних књига, да се проводп вријеме ,,у шалмима и појању пјесама духовнијех у разумнијем разговорима о господарству. о побољптњу земље и воћарству, пчеларству, у опште о разумном раду човјека. Истину да кажемо, не треба се чудити, што се појављују ме^у народом таки пороци. Он је неизображен с тога, што му није нико показао, да може бити боље. Зими и у опште докбно вријеме досадно му је, па за то иде у крчму, и не сам, већ гледа да заведе још кога. Но о чему се тамо разговара ? 0 томе што иде у прилог ^аволу и његовијем слугама. Друго је то, кад би у селу била читаоница, камо би, да избјегну дуго вријеме, састајали се људи да напитају душу религијозно-поучнијем књигама и часописима, гдје би се могло чнтати, да н неппсмени чује, и о бољем господарству, о трезноћи, примјерном животу. Зар не би било боље, да се у сваком селу отворе „вечерње школе ", па да сељаци, мјесто да иду у крчму п пјевају гадне пјесме, долазе и слушају, што би нм читао свештеник или учитељ, или други који ппсмени члан? Тако би опустиле крчме, карташнице, а напунила би се црква и школа. Српскп је народ музпкалан и воли појање. Лпјепо бп било, кад би се и на тима састанцима учило и црквено појање и народио пјевање. Сваке вечерп требало би један сат неизоставно носветитн црквеному појању, да не појп у цркви једиии само иојац, или