Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 370

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 10

џије просипале, па би донио својој кући, и кад би донио рекао би : „Донио сам Лумура, можемо каву исаеЛи " / До шта човјека неће довести невоља!? Дужност свештеничку врпхио је тачно а не би му ништа теже бидо, него кад би се случпло, да му у парохији умре какво днјете некрштено. Тако приповједају, кад се родило дијете у неког грађанина фочанског, — пошто је било слабо у пб ноћи дошао је домаћин по попа Ђорђа. да га зове. Кад је ззлупао на вратима, поп је устао из хаљина и викнуо: „Ко ме зове, шта је за Бога?!" Онај му је одговорио: „Молим те попе Ђор^е, дијете ми се нашло, да га крстиш, на умору је!" — Ох, јадан ти сам! Да лп Иу га жива зашеЛи?! рекао је, па је — какому драго навукао хаљине на себе н отишао са оним домаћиНом говорећи путем; „Ох, јадан ти сам! Да ли ћу га жива затећи ?!" Како и ово, да не доведе чов]'ека, да има према њему поштовање?, . Пошто је затекао дијете у животу, и кад је свршпо крштење, онда је весело рекао: ., Хвала Богу кад га крстих, иа сад како му Бог дћ! Болесннке је знао тако утјешитн, да га је сваки једва ишчекивао, кад ће га посјетити, — као душевног љекара.. Он би између осталијех савјета рекао болеснику: ., Благо теби, кад ти болујсш, ти си Богу на хатеру!" П, зар ове духоните ријечи, нијесу много дјејствовале на побожног болесника ? Заиста, оне су болеснику годиле боље од сваког мелема н лијека ,.. •V нашег простијег народа, увукао се ружан обичај, плашитп дјецу са свештенпцима, говорећи дјеци, која не слушају; „ Немој ши слушаши, немој... или: илачи ти .. . ш-уј се и т. д. до%и Ле пои с маказама, иа &е ши одрезаши језик Наравно, да су дјеца од сваког свештеника бјежала. .. Тако и кад би видјели попа Ђорђа, иовикала би бјежећи: „Бјеж'те ето попа ЂорЈја — побиће нас"! ТБему би то бнло тешко и противно, па би благо глозвао дјечицу и рекао им: „Не бојгае се дјецо, не Лу ја вас. Ви сте добри и послушни ... Не бјежите Бог вам дао свако добро и ! У сваком раду и послу, био је побожан. Богу се молио по два сата. Пошто му је парохнја била снромашна, то је он правио: чнтуле, поправљао књнге, увезивао, златом вараклејисавао, иконе писао, као што ће се увјернти драги читаоци, кад прочитају ниже иеколике „ иабирке" из његове биљежнице. По причању овдашњијех, ишао је по српским манастирима у Херцеговнни, гдје су га познвалп, да поправља нконе, књпге и др. као: у ЖитомгтљиЛ, у Дужи, у ДобриИево и у Еосијерево. Имао је прпродни дар пјевања, п тако је слатко пјевао, да је ијевањем заносио слушаоце; као што свједоче ријечи његова бившег ђака иоиа Н. НоиовиЛа, који овако приповпједа: „Једне годнне о Тројичин-дану, кад је збор код манастира св. Тројице — код I [.л.ева.ва, ншао је поп Т>орђе у Пљевље. Ја и покојнн прото В. Кочовић, носилп смо му на изред његова спна Вуколу; и к'о младеж — нијесмо осјећали умора, већ смо једва чекали, када ћемо ; — час прије доћи у равно Пљевље! Другог дана ириспјесмо рано. Свијета је било много, — к'о што је обпчно у Пљевљима о Тројичпн-дану. На Тројичин-дан, кад је у цркви поп Ђорђе запјевао, — нас смо