Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 416

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 11

поуку дјетету. Дпјете треба да се игра слобсдпо, па да му игре буду од срца. с вољом и с љубављу, а не ни по каквој методм или туђој вољи. Васпитап треба да је често с дјецом, да сам заиочшве разпе игрс п да пх удешава према цијељн васпитања; али да то тако ради, како дјеца нг%е осјетитп да је ту тегова воља, ио којој се она морају играти. Он треба да је међу дјеп;ом вазда весео и што ради, да ради од срца и с љубављу. У сваком послу треба да им је добар примјер дружељубља, особито пак углед искрености и у свему и према свакоме да је правичан. Осим тога васпитач треба строго да пази, да у ријечи не саблазни свога васпптаника, да га не обмане празним обећањем, јер му ваља у њему сачувати свештено начело наде, која треба да буде залогом његове среће. Нема човјека да живи сам за себе на земљи. т Говјек живи у друштву. Друтптво је неопходан услов за човјеков опстанак, и за то је човјек дужан друштву. — Ми имамо своју отаџбину и њене становнпке, којп ради опште цнјељи управљају се п жнве по извјеспим закопнма. Сваки члан друштва дужан је да љуби своје друштво, да осјећа зањ и да нешто радн у пнтересу његовом. Наша дјеца будући су члановп наше домовине и због тога још из малена треба их припремати, да доцније узумједну и за њу живлзети. — Човјек, који живи само за своје лично „ја", а не живи и за иитерес друштва, коме припада, сматра се за изрода и за отпадника, и тај неће живи гп ни за иптерес своје вјере. Исто тако, ако човјек није довољно религијозно образован и васпнтан неће умјети да живи за интерес своје вјере; а ко не живи за интерес вјере, неће умјети да живи ни за пнтерес своје домовине.

Образовање и васпитање у стј)огом смислу нијесу једно п исто. Образовање је више за тијем, да човјеку послужп као средство за лакше живљење на земљп; а васпптане води човјека вјечптом жпвоту, н по томе пма чисто хришћански карактер. — Оно човјека учи о владању према Богу п блпжњима, Но како п образовање у пеколико има да човјека припрема за вјечити живот и тиме васпитању да иде на руку, то су ово двоје опет и доста тијесно ме^у собом везани. Једном рпјечи: образовање и васпптање потпомажу се узајамно. Бог даје човјеку способност за образовање и за то човјек је дужан тај дар од Бога употријебити у интересу будућег хришћанског свог опредијелења. Христос је сам казао, да је Бог подијелио талакте људима у намјери да их употријебе у користан посао, а лијеноме слузи одузео их је, јер: „није дао сребро ЕБегово трговцима" (Мат. 25. 16—97). Пјесник, или које друге врсте умјетник, кад свој рад удешава тако, да се њин потпомаже и интерес хришћанства, онда такав ваљано испуњава свој задатак пред Богом п пред људпма. На против пак, ако неко свој дар на зло употреби, што може бптн само ушљед недовољног хришћанског васпитања, веома саблажњава себе и друге. —• Маса нашега народа достаје слабог н неиравплног домаћег хригаћанског васпитања, за то нижим и вишим нашим школама требало би на овај предмет особито пажњу обратити. Наставницп вјеронауке по школама треба да су довољно хришћански образовапп и да су за свој предмет сасвим заузети, да би, бар, колико год надокнадили у својијем ђацима домаћи недостатак хрншћанског васпитања. Ово је врло нотребио већ и због тога, што је хришћапско васпитање темељ образовању. Оспм тога, оно је и најбољи темељ