Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 12

Б.-Х. ИСТОЧНИК

С ^гр. 455

Дије/ге моје, ја сам чуо, да се у | Дамаску врдо добро корпе продају. Узми те корпе, што сам сабрао од браће и однеси у Дамаск и тамо пх продај, ио пази^ да их пе даш јефтиније, но што се ов^е иродају. Новци су нам врло нужни за манастир. Назначивши му стараи, цијену^ за коју је морао продати корпе, отпустн га на пут. Јован с најбиљом вољом же.-!,аше да испуни поруку свога старијег, те обукавши испосничке хаљине, отпутова у град, над којим је прије некодпко дана управљао. Не осврћући се на то, што га мшу у граду познати, Јован Дамаскин оде на трг и почпе продавати корпе по цијенп, коју му јо старац одредио. Многи долажаху му, те чувши од њега цијену, ругаху му се и смијаху, други га пак грубим ријечима псоваху и гр^аху. Пошто јеЈован био одјевзп у испосничко одијело, пошто му је лице било поблиједило од поста и изнемогло од напора, то га нико не могаше познати. Само један грађанин познаде Јована, дође к њему и све му корпе купи уз цијену назначену му од н.ега* Пошто је Јован продао корпе врати се натраг у манастнр не говорећи ништа о дога^ајима, који су се на тргу десили. Послије тога случи се да умре један од калуђера у лаври св. Саве. Иза њега остао му је један брат. који је веома жалио и плакао. На колико је начина гледао Јован да га утјеши, али ннкако није могао. Ожалошћени брат мољаше Јована да му напише надгробну пјесму и да му је на укопу отпоји, па да му срцу одлане. Но Јован сјетивши се обећања, које је дао старцу, дуго је времена од себе то одбацивао; но ме^у тим ожалошћени брат није престајао молити Јована говорећи му: „Зашто ме нећеш да утјешиш и тугу са срца да ми скинеш. Ако бн

I на примјер ја страдао од какве му драго болести, а знао, да си љекар, ја би се теби обратио, зар ти неби мени дао мољени лијек, него би ме оставио да умрем? Како би ти пред Бога за то изшнао? Видиши ли, ја сада страдам од душевне болести и молим тебе да ме излијечиш но ти ми помоћ отказујеш; ја кад би од туге умро, како би ти за то дао одговор пред судом Божијим? Ако се плашпш старца, што ти је запријетио да иишеш, то га се не бој, ја ћу учинити да он о томе ништа не знадне. Послије толике молбе Јован склони се да напише надгробну пјесму; уђе у ћелију н оно што му дух Бажиј каза напише. Сутра дан тужни глас звона разлијегао се је па све стране и сазивао пустињо-жнтеље на укоп покојног брата. Тијело покојниково буде унешено у цркву и ту Дамаскин отпјева са својом браћом тужне пјесме, пуне утјехе, које се и данас на опјелу сваког правог хришћанина пјевају. Пјесме те овако гласе: Глас 1. „Која сладост у животу није с тугом помјешана? Која ли слава стоји на земљи непромјенљива? Све је од сјенке слабије; све од сна варљивије; за тренутак и све смрт узме. Него, о Христе у свијетлости лица твога и у насла^ењу твоје красоте као човјекољубац прими овога, кога си изабрао". Глас 2. „Куку мени, како се мучи душа кад се дијели од тијела! Куку, колико плаче, и нико да јој помогне! Анђелима диже очи и једнако се моли, људима руке ширп и никога, ко ће јој аомоћп. Зато дакле мила моја браћо, помислите да је жпвот ваш кратак. па од Христа молимо преста-