Bosansko-Hercegovački Istočnik

Схр. 444

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 12

0 ХРИНГКАНСКОМ ВАСБИТАЊУ ДЈЕЦЕ ДО П1КОЛЕ. Носветио сјснп Јова Перовића, учитеља и народног мученика Поп Јован Гргуревић. (Свршетак).

5. Настава у вјеронауци.

чива особито благоволење Божије, које му

У почетку рекдпсмо да ћемо говоритн даје моћи и да Његове тајне разумије. Но о васпитању дјетета до шко'ле, т. ј.до онога ј п поред тога ми нећемо овдје оно у г 1сн,е,

часа, кад дијете по^е у основиу шкоду, а то је до седме годпне његовога узраста. Било је времена, да су се дјеца и раније узимала у школу; па п данас има родитеља, који желе да им се дијете што прије прпми у школу. Но пошто се освједочило, да то ии у колико није корисно бидо за дјецу, законима се забранило примање дјеце у школу, прије седме годипе. Тек седмом годином дијете се оспособљава за неку врсту снстематичног школског учења. Због тога они родитељи, који пристају за учитељем и мољакају га, да им дијете прими у школу раније, врло гријеше; јер обхгшо на оваку дјецу учитељи се у шхсолама и не осврћу; а дјеца, с којом учптељ не разговара губе љубав према школи те је неће имати ни онда, кад би требало да имају. Готово сви новији педагозп препоручују за дјецу реално учеше, уклањајућн испред њих све, што за љихова чула не би бидо схватљиво. Цијело хришћанство од почетгга, па до краја пспуњено је за нас непостижимим и великим тајпама, но божанственпм пстннама, које показују силу свога дјејствовања у нама. Кад ово знамо, онда нам се са свим природно намеће питање: какво ми то хоћемо овдје хртиЛанско пастављање док још дијете није способно да разумије доволшо ни оно, што је стварно? Кад вјерујемо да на дијете крштењем силази сила св. Духа, која га препора^а новијем животом, опда морамо вјеровати, да на дјетињиј душн по-

којо се у школама предузпма, него учење у неком другом облику, ггога ћемо мало ниже изложити. Узмимо за примјер зрно сјемена, хгоје је метнуто у земљу с намјером да свој пдод производе, па се запитајмо: давамо ли ми сјемену потребну храну, да се развије у цвххјет и плод? — давамо ли ми цвијету ону његову боју и оне мирисаве ехсстрахгте, те су у њему? Ништа. Све се то врши без нас, а по рнјечи Онога, те је још у почетку изрекао начело: „нека пупхта земља, пз себе траву, биље, нхто носн сјеме, и дрво родно, које рађа род по својим врстама, у којем ће бити сјеме његово на земљи. И би тако" ! и јесте тахсо, и бнће тако: „од селе докле буде земље" (Бит. 1. 11. и 8. 22). И наша дјеца без нас развијају се и расту по уро^еној својој способности, која им је од Бога. Биљке за развијање влаже се кишом из облака, иди росом са земље, а дијете за развијање своје душе влажи се благодаћу св. Духа. Днјете кад се крстп запечаћава ее тајном светог миропомазаша, но како то бива ми нијесмо у стању сазнатн. Ми то вјерујемо. Св. ап. Јован вели да нас ово помазање учи свему (I Јов. 2. 27). Дијете, које је ми])опомазано, жнви под благодаћу св. Духа, и ми у то не смијемо сумњати То тајанство станује у дјетету, као пскра под иепелом или као неко сјеме у земљн, које треба да се развпје. Васпитачима је дужност да то развиће потпомогну, но сугласно са прпродом дјетињом и примје-