Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 1

Х.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 13

Онуф. 0 ћупу, синко, не ћу ти говорити, јер и сам иезнам ништа, а што се тиче траве, право ћу ти казати, да их имам читаве четири, и о свакој Не бити говора. Нека, кад хоћеш; даћу ти те траве за ноио газдинство, ако постојано мислиш остати код куће и одати се на земљодјелство; али ми обећај, да ћеш их посејати и одгајати онако, како ти будем казао. Ник. Ах, мили мој деда, како да те не послушам! Онуф. Није то, синко, слушати, што веле, на једно уво, а на друго, што си чуо пустити, иего треба слушати и свом душом својом и одлучно се решити: радићу овако, никако друкчије. Ето, сад је друго вријеме настало, други обичаји, други је ред међу људима; па ето, ти си био у Лавову. у већем тако рећи, свету, н видео си тамо внше зла, но добра. Ви се тамо у школи учите свему, па заиста је свака наука добра, ипак, — како да ти кажем ? — кад што и добра наука сметне човека с ума, и човек што више умаи и разуман, начпнн се од ње безуман. Ја сам већ стар, много сам видео и научио, као што знаш, ја волим сваку науку; али такова наука, која је без вере, није ми по вољи, не допада ми се. Виђао ј сам те ваше господичиће, који се враћају кућама из Лавова са наука! Какви су све то научењаци! Како се стиде да учине крсни знамен на свом грешпом телу или до метанишу! Како са гласно разговарају у цркви и смеју се! Како паметно и високо говоре 6 свакој науци, а ниједног псалма не уму прочитати из Псалтира и протумачити са хрпшћанском усрдношћу! Они читају тако, као да хоће да покажу, да су већ сву мудрост поцрпили и да наше свете књиге не вреде ништа!

Ја те питам, Никола: ниси ли такав и ти? Јер, ако су у Лавову ишчупали већ из срца твога веру, то би моје речи биле залудне. Реци ми: молшн ли се ти сваки дан Богу ? Реци ми истину! Никола. Истину говоре уста твоја, мој мили деда: у Лавову ђацп држе за стид молити се Богу. Но ја сам бпо па стаиу са једним добрим другом, који ипкад није заборављао молити се Богу, и ми смо се увијек заједно молили Богу н иитли смо у цркву. Онуфрије. Тако дакле, дете моје, прво и прво морам ти казати, да прва трава, којом сам задобио и дугп живот н свако добро и част ме^у људима, зове се молитва. Никола. Молитва?! А друга? Онуфрије , Чекај, још о првој нисам свршио. Никола. Ах јест, ја и заборавио! заиста су ми говорили, да ти твоју траву ословњављаш мађарским језиком. Онуфрије. Баш. није мађарски, јер ја сам Рус, као што су ми били деда и прамдеда Руси, — и ја говорим увек само руски. Сада пак чуј, Никола! Јога је мој отац имао велико имање и добро, и кад I је видео, да му се крај ириближује, позвао ме је к себи и рекао је: „Оеуфрије, дође време да идем у гроб, и ти ћеш насљедити све, што сам зарадио радом и знојем својим. Но ја имам драгоцјено благо, велико имање и хоћу да ти предам то сам из руке у руку. Чувај га и пази да га не изгубиш из куће твоје. Ако бн ватра, — ие дај боже! — уништила сву кућу твоју, — узми и сачувај пре свега то благо, да оно не пропадне. Нек ти све изгоре и пропадне у ватри, али ако се оно сачува код тебе и ако ти буде близу срца, -—• наново ћеш стећи свакога