Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 94

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 3

теља, Духа Свјатаго", 1 ) што су је примили од Бога Оца у одређени дан, 2 ) као што им је рекао, да ће, чекајући у Јерусалиму, 3 ) примити: учинили су све, што им је требало учинити на оенову зановијести Богочовјека, прп чему их је и спомагала особита божја помоћ 4 ). Апостоли, први проповједници небеснијех истина у хрпшћанској цркви, научени од Бога, вршећи свој узвишени, али врло тешки посао — рад међу људима, који су им се покоравали, и који су их слушали, 5 ) они су по Христовој вољи, иста евоја права и послове предавали својим најбољим ученицима; односно пастирима цркве 0 ) Некима пак између љих, давали право, да сами могу постављати епископе 7 ). Како непосредни пријемници св. апостола, такои посредни,т. ј. они, који су пријемствено узлазили с правом на катедру црквену, да проповиједају, уче повјеренеим људе небесним истинима, исто као и апостоли, потпуно су одгсварали свему ономе, што је од њих св. црква у свакоме погледу захтијевала. И нијесу пропуштали никад ни једне прилнке, не само у слободнпја времена, када црква није ни од кога бивала гоњена, него ни онда, кад је она пливала, посред најстрашвијих валова, у чељустима неситога мора људскијех страсти, — а да не кажу својима људима „кск> иолкч К0Ж11«" 8 ). Јер су они добро нојмили силу и моћ, која леаси у жииоме говору. Знали су, да се тијем могу одушевити и подстакнути људи за све, што је добро и узвишено, што је поштено и племенито, што јо свето и Богоугодно, што је корисно и спасоносно. Увиђали су, да је нроповједничка снага кадра расиростријети и распалити сваку идеју међу људима; да је у сташу не само појединце, већ већ и читаве народе покренути на нешто, дићи и њима завладати. За то су, иоред осталијех средстава свештенорадња н нриватнијех поучења, највише ироповиједали с' црквене катедре искупљеном народу. А то су држали за своју најсветију дужност 9 ), знајући, да су тако радили и Ј ) Јов. XIV. 16, 17. и 26. 2 ) Дјел. ап. II. 2. 4. 3 ) Јов. XIV 26., XVI. 13. *) Мат. X. 19., 20., Луж. XXI. 15. б) Мат. X. 14. XVIII. 1б. и 19, в) I. Мчт. VI. 20. П. Тим. I. 16. IV. 2. Тим. II. 1 — 13. Дј. ап. XX. 28. I. Петр. V. V. 1. 2. ') Тит. I. 5. Дјела аи. XIV 23. 8 ) Дјел. ап. XX. 27. I. Кор. IX. 16.

свети апостоли 10 ), односно сви њихови (овијех пошљедњијех) предшаственици; а да ће на протнв, потпастн под казан своје цркве 11 ). И тако су с' крстом и јеванђељем у руци, достојно очували св. амане.ш , што су га нашљедно нримали, т. ј. православну своју вјеру и народност. За то је свештенство свију вијекова било угледно, виђено и ирпзнато, као услов, без кога није могла опстати народна вјера и побожност. А да видимо, како је данас? Прије но што речемо, да је свештенство наше у цркви, као људи, који нашљеђују своју службу од апостола, односно од њихових пријемника, нарочитијем посвећењем и дозволом цркве након испита епособности евију потребнијех услова, — безусловно дужно проповиједати: морамо виђети, има ли шта, шта му чини сметње са свијем или парцијално у погледу онога, што се од њега по праву има изнуђавати. Сметње могу бити различне, премда не свеколике безузловне, већ и у различној мјери. Као по најглавнпје, могле би се навести ове сметње: недостатак слободе у разнијем обзирима, материјаднијех и умнијех средстава; јер докле се богат, не водећп бриге за животна средства, титра с ријечима, пзвпјајући поуке, чим изненаћује неуке н несвјесне простаке 12 ), — дотле је сиромах у оковима радње, којом издржава себе и своју фамплију; он је роб најиречих својих' потреба. Ко нема времена ни средства да развије свијест евоју о правима н дужностпма својим и другијех, тај не може бпти бранич слободе, љубитељ поштења и правдс, јер једно све заглушује, све спријечава, а то су средства материјална. — Ну, на жалост, дапас то другачије бива. Оне, којима је „полн" сваки шпаг,.. који су задовољни и који „тичпјег млијека имају" као — што велн народ,— па јога се усиљавају за оно сујетно „вигае"! — претекли су данас готово свију, којима оскудјевају животне потребе. Преча је брига њима да раније нспију по коју — мученицу, па још ако је „бајдалије", на мекијем канабетима, него овијех, којима оскудјевају најнужнпје животне потребе. А зар то није „угњетавање — говори Фрамсоа Носл Бибев, француски публициста, — кад један малаксава

10 Ј II. Тим. 1Л Г . 1. 13.. I. III. 2. Тим. I. 9. Дјел. ап. УШ. 40

11 Ј Апост пр. 58. трирл. саб. пр. 19. 12 Ј Хрис. х Гг. 1839- П стр. 276.