Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 6

Стр. 205

Ово принадлежи ка оној врсти надприродних сила, које се, може бити, простираху до воскрсења мртвих. По мњењу Златоуста, дар језика био је најобичнијим и највише распрострањеним од чудноватих дарова древне Цркве и у исто време био је једним из најглавнијих повода за црквене раздоре (хомил ХХ1ХЈ Дар је овај био један од најглавнијих и највише жељених дарова. Као главни узроци изобиља чудких дарова у древној цркви било је: 1) извапредна духовна побуда у периоду ступања хришћанства у свет, кад су се силе светлости бориле са силама мрака, кад је цео духовни свет, добри и зли, бпо потресен до најдубљих својих сила у упутрашњем свету; — 2) дубоки нравствено-религиозни мрак, у који је утонуо свет за време доласка Христова, кад је дошао до крајњег безбожија; зло је задобило иајвећу власт над светом и Христос се јавио „у испуњењу времена", кад се на зем.љи осећала кр^јња нужда у божанственом Откривењу; — 3). најг.ећа важност, светсгси значај проповеди Христове,. тражећи распрострањена њеног у свету свим могућим срествима, како ириродпим, тако и наднриродним. Отуда, између осталога, открива се велики значај и висина иаетпрског служења, које има за своју це.л> да даде у свету славу божаиственој истипи, рпди распрострањења, које беху учињена Богом, толико ведика и многа чудеса, дата су била ирним весницима њеним толико различна нзванредна даровања и надприродне снле, У 28.стиху 12. глави прве иосланице св. апостола Навла ка Кариићанима из*н-1)у установљених од Бога у Црквн служења и ннзпосланих од ТБега даролања спомињу се такођер З'ит!>п-

лшТа, прлк/кшА (Хг ; фе[л, хо^ебу^ејЈ,), на српском превод „помагања", управљања". Ово је, без сумње, било једно изванредних служења апостолског времена. Оно се налагало, вероватно, на лица особито упливиа у друштву, заузимајући више или мање важан друштвени положај или, може бити, одликујући се нарочито јаким карактером. Ова су се лица одевада особнтом влашћу ради помагања апостолима и првим, од њих постављеним, пастирима у управл^ању црквом. Ови помоћници у управљању тешко су имали свештенички сан; они су били само као привремени руководитељи верних, помагали цркви силом свога друштвеног авторитета у њеној борби против унутарњих нереда међу новообраћеннма и у опште против различитог рода штетних утецаја унутарњих и спољашњих. ЈБихова је улога била слична оној, какова је припадала тако званим старешинама (вешогЉш р1еБ1«) африканске цркве IV. и У. века, који су се бирали не из духовних, него из светских лица, заузимајући видан положај у друштву и одликујући се побожношћу и оданошћу интересима цркве. К изванреднвм службама апостолскога века, односи се и служба јеванђелиста. Реч: јвванђелисш срета се у св. Писму три пута: у Дел. ап. XXI, 8, где се ^акон Филип назпва јеванђелистом; у посланици к Ефесцима IV, 11, где <се набрајају Богом основане службе у Цркви и у 2. послан. к Тпмот.еју IV, 5, где апостол саветује Тимотеју; д-^,10 [ откојји еллгок ^ јникл . Назвање се ово односи, као што се види, ка лицима, која | су апостоли шиљали ради проповеди јеванђеља, или учења о царству Божјем. Ова лица беху неиосредни помагачи апоI стола, најближи њихови ученици и по-