Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 268

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7

био; та и сам најздравији човек ипак пма ма какву болест ма у којем делу организма, свога и то болест — нас.љедну. 11а зар нас не увјерава о томе и сама историја постепенога скраћивања дужине вијека људског? До потопа људи живеше више од 900 г. после потопа до 500, послезидања куле вавилонске око 300, у доба Аврамово скраћена јо дужпна вијека на 150, за Мојсија на 120, а за Давида на 80 година. Да се првобитна сила и крјепост тјелеснога састава у људи првобнтнога доба задуго могла одржати, много је доприносила и сама спољашња прпрода у којој је тадаши човек живио, а такође и патрпјархални начин жпвота. Послије пада човјечијег, није одједаред унпштена и првобитна снага његовог тјелесног организма, него је то све постепено ишло, тако исто није се одједном -— послије проклетства, које је сљедовало усљед грјехопадења човјековог — истрошила и оскудном постала у богатству плодотворних сила својих ни цијела видл.ина природа, него тако]је постепено. Земља и вода, скјетлост и ваздух — све је у себи носило живот, све је дисало и прожмано било за невиног човјека здрављем, силом, крјепошћу, све је хранило и његовало и његов тјелесни организам тако, да би он могао вјечито живјети. Земљу н све стихије са сзима створењима својима проклео је Господ Бог, јер се човјек морао служити њима при дјелима својима. Г1о томе је дакле и проклетство Божије почело дјелати на земљн, оно је смањивало плодотворне и животворне снле њене у онаковој саразмери, у каквој се множише греси човечији. Време за које је род човечански потпуно наравствено искварен постао, бијарае уједно вријеме за које се нскварише и унутарње силе ње-

гове па и сама земља; и ето пред потопом, када је Господ Бог изрекао да Дух његов не може пребивати са људнма онога времена, због тога што они живљаху само за тијело своје, показало се пред судом Божијим, да је и земља на којој је становало искварено тијело човечије, тако^е искварена била, а искварена с тога, што свако тијело бијаше искварило пут свој на земљи (Кмт. 6. 3. 11. 12). По томе не можемо потоп сматрати као казну самоме поквареноме човјеку намијењену, него као казну и оне планете, на којој је он живио; кго што је послије потопа одузета одмах скоро половина вијека човјечијега, тако је исто — може бити тада одузета половина и од земљиних произвођачких и животворних снага; особите пажње вриједна је и та околност, да је дужина внјека човјечијег од постанка евијета па све до потопа — дакле за 2256 година — вазда стајала на једној и истој мјери без умањавања, први човјек Адам живио је 930 год. а тако^е и последњи човјек првобитнога свијета Ноје живио је 950 год.; 10 столеће живота бијаше доба смрти скоро свих допотопних патријараха, док међутим по-» слије потопа људи једва да преживе и пет стољећа. Први патрнјарх који је послије потопа рођен на земљи, звао се Арфаксад, он је живио 465 година, дакле ни пуну половину вијека допотомних патријараха; од тога доба и ако у краћим периодима времена али зато у већој размјери и брже, скраћује се дужина вијека Нојевих потомака; од потопа до Авраама^ у перноду од 1257 година скраћује се дужина вијека на 150 година. Намећу нам се сада питања, шта је дакле могло одржавати ону непромјенљиву дужину живота човјечијега у допотопноме сви.