Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 244

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7

оно придаје; у одношају ка свештенику оно означује всфење или стареншнство не само услед црквеног избора или шта више ирвенства у знањима, него много више услед духовног и нравственог права, кано припадајући ономе, ко |е добио законити позпв за распрострањење речи Божје и за руководстко у духовном животу. У самој ствари, ми држимо овај авторитет хришћанског пастира чисто духовним, нравственим авторитетом, као потпуно законити и природни утецај одређеног учктеља истине, који псиуњава Богом установљену службу. И онај, ко испуни своју пастирску дужност часно, имаће свагда довољну силу и авторитет; ко пак тражи веће, тај открива у себи присутност другот 1 , частољубивог начела. Ап. Павле у 2 Кор. 1, 24, говори: к^рок> кдшж>;" а ап. Петар, у првој својој посланици, учи пастире: „ичжт; еж! ј КО к (|С-ћ гтндо Божк пос&ш^кшј,! н( н^жд!|0, но колло, И по Боз^ : ннж( нжрлк(дни/ин прмкиткн, но о\'[!ј>ани : ни гакш и>клдд.те8ш | ( прмчтУ, но оерлзн емклнтј !тлд8" (У, 3). Најпосле, та околност, што се једно те исто наименовање г.оџгр прилаже и Самом Христу, као глави цркве и ка његовом слузи, иоказује највиши истинити авторитет, ирипадајући сваком слузи цркве. Д:окахало$. По мишљењу Неандра, назвање се ово придавало сваком члану цркве, који је завладао особитим даром учења, независно од тога, је ли он свештеник, или ннје. Може бити, ово је истина, јер, као што је раније било примећено, нису сва ова имена првобитно значила особите службе, него више различите дарове, у оно време више пеопходне, но сада. У ствари, све службе, о којима се спомиње у апостолским списима поникоше

под утецајем особитих нужда тог искључивог перијода, тако је на пр. поникла служба ^акона. Људн, нарочито способни, ма којој служби, бирали су се из целог броја верних; и ипак, пре но што ће се завршити апостолски век, у цркви је већ било потпуно установљено свештенетво (јерархија). Име бобаахаХо; у опште значи службу, коју Неандар назива „унутрашњим руково^ењем у речи", или човека, који, као што је речено у 1 Тим V, 17, „Тр8дИТ!* КТх (ЛОК-б И о"уЧЖ1И и . Она, као и тјоцгју , саставља битни део у идејн хришћанског свештеника, који је по преимућству „!л8жит(лк !локл", и употребљено је не у такој свези, која би протнвуречила идентитету м(фу њим и тхџ.гр, какову смо видели у Ефес. IV, 11. Учитељем, по Неандру, био је онај, коме је нарочито поверено било уумагш5, мислена и научна способност; а пастир је био више одарен Хоуос-ом стосрЕа;, практичном мудрошћу и способностима адлшнистративним. Ова скромна и уједно тим славна служба учитеља безусловно је неопходна за цркву и припада броју оних служаба, које су дужне привући к себи особиту пажњу више црквене власти у свакој земљи. Пређимо сад к расматрању осталих главних имена, приложених у Новом Завету ка хришћанском свештенству. ПрЕсубтеоос. Име ово, које се срета у 1 Тим. V, 17; Дел. ап. XI, 30; XX, 17; Тит. 1, 5; Јаков. V, 14, било је простим пренашањем назвања настојатеља или начелника јудејске синагоге на таковог настојатеља хришћанског црквеног скупа, који је удешен по обрасцу синаноге. БиЛИ Су у апОСТОЛСКој ЦрКВИ „оучнш/п [Тдр-бишинм (пр![кит(ри)", као што видимо у Тит. 1, 9 и 1 Тим. V, 17, који су се ко-