Bosansko-Hercegovački Istočnik

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 247

Отац Левццки положи јој стакло на груди, она се иробуди и отвори очи. Кад јој почесмо приповедати, шта је говорила, ништа се није сећала и није знала поновити, јер душа јој, спустивши се опет у тело, видила је већ само земаљски свет — собу, постељу, људе, који су је окружавали. Јако је била опала и ослабила, но кад су је нудили јел.ом ништа није узимала;одчега је она живила —- Бог зпа. Али ја, синко, не бнх никада свршио, кад бих све стао приповедати, а имамо још доста да говоримо — о нашим травама. С тога ћу ти само рећи, да је госпођица Ана, после овога још три дана говорила о небу и све се више и више узносила, — видила је свете и о њима је приповедала п учила нас, да иоштујемо спомен њихов и да учењу њпховом следујемо, да достигнемо вечно спасење и небесни живот. 0, ко је у сили, да исприповеди, што смо слушали! Од њених речи сам окорео и огрезао у греху грешник, није могао да не плаче као дет*.-, и многи се људи повратише на прави пут, пијанице престадоше пити, насилници, лаже и свакојаки грешници кајаху се, Једини само господин Гусаковскн није се кајао и на све се смнјао! Четврти дан пред вече болесница је рекла, да ће се њена душа равно у 7 сахати и 5 минута, сасвим ослободити од тела и казала је, да је пробуде. Кад се пробудила, призвала је постељи оца Левицкога и пољубила га је у руку, пољубила је за тим верну своју садругу и неодступну јој седелицу у болести стару собарицу Марију; рекла јој, да загрли и пољуби за њу оца и матер, да их утеши и моли, да не плачу, али они лежаху обоје болни, без свестн и лекари

никога нису књима пуштали; опростила се са свима, казала, да сазову све људе из двора, захвалила им за услуге и свакога је благословила. Сад поче плач безкрајни ; сви ридаху, мени сузе лију потоком, јер, никад не видех таковог свршетка. Кад сказаљка на сату показиваше 7 и 5 минута, болесница дубоко уздахну и душа јој остави земно, лепо тело. Никад не видех тако лепог анђеоског лица, никад не приметих у покојника тако светао и радостан осмејак као у наше госпођице Ане; кад су је обукли у бело одело, сандук и сву њу обасуше цвећем. . . Но овде се морамо вратити нашој чаробној трави — мудрости. Кад су казали нашем спахији, да је Ана испустила душу, он се уздрхтао и ишао је по двору и певао је као петао: кукуреку\ Од тог времена нико више већ није чуо од њега ни речи; чим ко само с њим проговори, он одмах своје: гсукуреку ! Шта нису радили доктори. Крв му пуштали и разном га машћу мазали, појили разним лекаријама, — ништа не помаже! Бивало је, седи по читаве сате замишљен, као камен непомичан, за тим у један пут ђипи, дотрчи прозору и у сав глас: кукуреку! — викне. Са свим с ума сишао. На спроводу Анином било је света из свију села, дошла господа из далека и сви плачу, јер су сви изгубили у њој земаљског анђела. Тог ан^ела послао је Бог греншом човеку, нашем спахији, да се покаје у својој злоћи и лакомости. Спахиница за три недеље оде за кћерком Аном и сад обе почивају у једном гробу. Спахија је кукурекао још годину дана, за тим одведе га Гусаковски у купало, да се лечи, негде у Немачку и тамо је умрко. Гусаковски се дочепао његовог тестамента, у ком беше оставио на цркве,