Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 294

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 8

у дугом свом животу, то и теби предајем, мило унуче моје. За тим уоамти добро још и ово, да: Прво. Женићеш се, — не грамзи за прћијом. Истина, — фала Богу, оио -— како да није, — помисли, — и добро је, али ипак боље је уздати се у се и у своје кл>усе, па узети ону, којој те срце вуче. Знаш пословицу: „има при чем ће бити и шта ће јести, а нема уз кога сести". Имај ма сто хиљада. кад немаш милог и верног друга — драгу женицу у кући својој, све ће ти бити досадно, не ћеш имати вол>е да радиш, сав жикот твој биће помешан с чемером и невољом и можеш, шта више, да паднеш у свакојака пскушења. Кад будеш бирао себп жену — друга и сатрудника за сав жпво Тј запитај у почетку ум и срце своје. .Ум ће ти казати: да ли ће бити достојна да ти буде жена, да ли л.убп Бога, воле ли молптву, службу божију, јели вредна, јели домаћица, воле ли чистоћу у соби, у авлији, у оделу, у рубл.у, и свему? А срце запитај: јели она твоја ? Еад сам ја био момак, многи су ми нудили своје кћери, — сваки се хвалио богатством својим, сваки је обећавао уз кћер своју велику прћију. Алн покојни мој отац, — Бог да му душу прости говорио ми је: „Све је то, синко, ништа; не ће ти прћија и новци донети срећу, него добра п мила жена!" И ја сам се оженио са сиротицом, али таковом, коју коју сам љубио свим срцем својим, не само због лепоте лица и вита јој стаса, него и за лепоту душе њене. И Бог ми је дао у њој и друга мила и верна и добру домаћицу, љубезну радилицу, не-

уморну, пажљиву, -— желим ти да пмаш таковог друга и ти и сваки добри хришћанин. У кући мојој било је увек тихо, мирно, сложно и љубезно, на свему беше божији благослов. Нисам знао, колико имам натканога платпа, колико у авлији свакојаке жпвине: она и деда све су то иадгледали, она и у соби, она и у амбару и увек је код ње све светлило чистоћом н уредношћу; — она је и у млечари и у свпма женским пословима била душа и глава. Шездесет година проживесмо заједно као другови, као голубови; живот нам је прошао као један леп дан. Бивало је да одем куда на дандва, то чим је не видим, сва ми је душа жалосна и туђи за кућом. И тако је било не само у младости, него још више у старости, јер права љубав никад не стари, но с годинама само јача. Такође и опа покојница, кад нисам код куће, не може да заспи, све се моли Богу, да ми се не догоди каква несрећа, да сретио отидем и сретно се вратим; бивало је чека, и не дочека ме, броји сваки час, сваку минуту. А како не дођем у своје време, — на путу идући не свршим све, она већ сваки час трчка до врата и све изгледа — да ли идем; и кад дођем кући, смешно ми је, каква је била, заборавши се у радости, почне ти ирииоведати све потанко, као да се у целу годину нисмо вндили. Сад сам јадан сам, нико мене већ не испраћа, нити дочекива, нико ме већ не жали, нико се не труди, ннко не пази, да ми спреми оно, што ја волем, нико ми не каже ласкаве, срдачне речи.

[Наставиће се].