Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 284

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 8

именима „епископ", „пресвитер", и „^акои" називају не само степени свепхтенства без рзлике, него и апостоли, прости верујући и шта више сам Христос, тако на пр.: апостолска служба назива се епископством (Дел, ап. 1, 20), а самн они — пресвитерима (1 Петр. У. 1: 2 Јов. 1; 3 Јов. 1) и ђаконима (1 Кор. П1. 5; VI, 1; Ефес. П1, 7 и др.); епископи — ђаконима (1 Тим. IV, 6; 2 Тим. IV, 5); Сам Христос — Епископом, Архијерејем и апостолом (Петр. II, 25; Јевр. Ш, 1; V, 5ј; најпосле хришћани — свештенством, јерејима (у смислу духовне службе. Апок. 1, 6 и др.). Идући за протестанским начином силогизма, морао би се признати идентитет не само епископа и пресвитера, но и самих апостола и шта више Христа упоредити с Јп.има, и не с њима само, него и с простим вернима. Најпосле и та неодрефеност имена срета се не само у списима апостола и мужева апостолских, него и код доцнијих отаца цркве: код Ирпнеја (Против јерес. књ. IV, гл. XXVI, књ. I, гл. XIV). Кипријана (Дела његова т. I, отр. 104, 159, 169 и др.) и шта више код Златоуста (Беседа 1. на Фил. 1, 1); ипак нико се не усуди тврдити против јасног сведочанства историје, да нису у П, П1. и шта внше у VI. веку епископство и пресвитерство битисали, као посебни јерархијски степени са својим нарочитим назначењем, правима ц дужностима. Има још неколико имена, приложених у Новом Завету свештенству, која ипак боље показују на извесне различите стране и карактеристичне радње служитеља цркве, него на особите видове службе или дужности. П ? еф6со „бити послаником" Исуса Христа — даје високу идеју праве

величине и досто јанства пастирске службе. (Ћхочсцос „строителк" (господар који управља куком, економ) — садржи мисао о највитнем уздању Христа према служитељима своје цркве. "А хуеХод анђео, посланик, весник онај, који свршава богослужење у цркви. Ђг/Е^уос, 0еоО — „сод^ктмк Еожји". 'А3устг7.т(1)7 неимар, градитељ — оиај, којн пази над зидањем или уређењем цркве Божје. '1г ; ао0 ХЈ-атоб — ,.г:оии г к 1ис8сд ХрУгтд". Сва ова и друга, слична пм, имена, говоре сама за себе и показују на величину и достојанство свештеничке службе. Дсахо^са. Пастирска служба у 2 Ко]). IV, 1 назива се такођер бмхочм „служба", одкуда је узет и сам израз: пастпрска служба. Реч ова буквално значп — служење, служба, послуга (ому.оуебг^ — бити слугом, послуживати кога) и у показаном месту употребљено је у општем смислу, а не ради означења службе „ђакона". С таковим општим значењем, т. ј. ради означења свакога рода служптеља или с-луга Јеванђеља без разлике, оно се срета на многим местима св. Писма (1 Кор. Ш, 5; 2 Кор. VI, 3; Ефес Ш, 7; 1 Тим. I, 12; Колош. I, 23). У осталом, врло рано, на име од установљења ^аконског степена, оно је добило и техничко значење и с таким значењем употребљава се на многим местима св. Писма (Дел. ап. VI, 1—2; XXI, 8; 1 Тим. III; 8—13; Филип. I, 1 п др). У сваком случају идеја „службе", као главна идеја свештенства, има особиту важиост: „свештеник је слуга свнју ради Хсуса Хрисаа". Из прегледа датих, који се налазе у св. ГЈисму и. предању односно новоза-