Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 8

Б.-Х. ИОТОЧНИК

Стр. 285

ветне јерархије, ми неопходно долазимо следећим закључцима. Нокозаветно свештенство установљено је Самим Вогом, као основано апостолима по во.љи Исуса Хрнста, при чему су у самом оснивању цркве јасио и један пут за свагда била положеиа и та непромењива начела, на која наслањајући се скештенстко мора продужавати своје без престанка биће у цркви. У осталом, што се тиче форме бића свештенства, то она није одмах саопштена последњему у том облику, у каквом она постоји сада у православној цркви, него се развила постепено, историјски из саме суштине живота цркве, по појављдиању нужде у овој или другој измени јерархијског строја, ипак тако, да су се крајем апостолског века сва три степепена сталног свештенства јасно означила у цркви. Нрвобитно су апостоли сјединили у себи самима све службе новозаветне јерархије; али у току времена околности живота црквеног побудише их, да оделе из круга својих дужности с почетка службу ђаконску, првобитно с дужностима чисто домаћинског и економског карактера, са којима у напредак беху сједињене дужности надзора над црквеним редом за време богослужења и учешћа да помажу у самом богослужењу; за тим — пресвитерску ради управљања пословима појединих хришћ. општина и, најпосле, епископску, крајем апостолског века, кад се појавила потреба за вишим надзором над ходом црквеног живота, којој потреби за живота апостола задовољаваху сами они или преко својих ученпка. Али осим ове три сталне службе, у апостолској цркви било је много других служаба, изазваних нарочитнм потребама тога искључивог перијода; такоке су пре свега, служба самих апостола, за тим

служба јеванђелиста, пророка, учитеља и т. д., које ваља гледати не као оделите службе, са строго одређеним правима и дужностима, него више као особита даровања, одговарајући овој или другој делатносги црккене јерархије, које су се могле сместити и у једном лнцу, што је и било у самој ствари. То, што је у оким службама било изванреднога и прокизорно неопходиог^а ради прког оснивања н утврђења цркве Божије на земљи, свршило се заједно /; веком апостолским или на брзо после њега; а дужности, одговарајући сталним потребама цркве [на пр. дужност мнсионарства, учитељства], ушле су у круг делатности сталне јерархије. Услед- ово1 ч а и назвања изванредних служаба не изгубише сасвим свога значаја с престанком сампх служаба, него, заједно с другим библијским назвањима новозаветног свештенства, до данас чувају дубоки смисао у прилог пасгирској служби у опште, показујући на оделите, по= једине дужности, припадајући овој служби, откривајући богатство садржаја идеје хришћанског пастира н сведочећи о висинп и важности његове службе по уређењу са земаљским, људским службама. Образац пастира, У св, Ппсму налазе се многобројни н јаснп знацп за истинитог и у нсто време идејалног „пастира", који у све вскове пасе душе људи, водећи их не само по цветним ливадама, него и по пустињама питајући их хлебом живота не само у пустпњи Синајској, него и на живопнсном брегу Галнлејског мора. „ П-ксте ио гаки> Зкцм заклбждшмд [не ил»8ш,с паствЈрл]: но козБ|МтистесА мв.1 н"к кт* паст кцно и посктитмк! дХшт* кдши\ г к а [Петр. II, 25]. „Ниже млрнцлитес/л нлстдкницк!: единтч ко естк Ма^ 1 ставник'к кашт*., ХрЈстоск" [Мт. ХХШ, 10].