Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 288

6.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 8

као што је Он свет", „бити насљедницима Нзеговим, као љубезна деца". о.) Истинито саучеигће Христа к л>удима. Христос ппје само свим срцем Својпм прииадао Богу, божанственој истнпи, угтран.љању свето.м п вољи, но јо и прпмао жарко саучешће у сппма човечпјпм делима. Он је заиста учествовао у свему, што се тицало тела и духа човечијег, њпховпх разиоврсних нужда и потреба живота. Он је шта више „био искушан у свачему као и ми, осим греха". Он је могао по овоме „постратн с нашпм слабостим", јер се Сам подвргао патњама и искушењима (Јевр. 1У. 15). Неандар у свом делу „Живот Христа" говори: „С>н се је јавио као човек, пошто се душа Љегова могла покјЈенути до најлубљих својих основа саучешћем к страдап.има човечанства, проузрочена грехом". Ова дивна реч „саучешће" — „страдање с кнме заједно", учешће у свему, што радимо и што трпимо, — Христос је потпуно оживотворио у Свом животу п делатности, ваплотио је у својој личностн. Он је откривао различите начине саучешћа к људима, као на пр., у одношају према Петру, који је згрешио, поставпш предметом подсмеха за све Захеју, према умрлом Лазару. Нешто слично сили саучешћа, каква беху код Христа, дужан је имати и сваки истинити пастир; а мсфу тим у овом одношају, чини се, да бива недостатка чешће од свега. У ствари са катадре или у другим случајевима пастирске службе ретко се чује реч, проникнута правим саучешћем, ретко видимо навештења оне срдачне топлоте, у којој се тешко преварити и која се пепосредно предаје од срца к срцу. У већини случајева видимо једино тек спољашње, усиљено подржавање нравом саучешћу, које

у осталом, врло брзо открива свој лажни извор; може бити, да је овде свако друго евојство, алп није ово. А међу тим, како је неопходно право саучешће к људнма ради извршивања пастирске службе, ово је можно впдети из речи једног мисионара: „Кад је Богу било угодно, да изабере слабе људе ради обраћања неких душа, то су све саме душе признале, да оу се оне обратиле једино благодарећп оној благости и саучешћу, које беше открио у одношају к њима. Шта више на тешке робове, у чијој сам средини ја живио, тешко јз било упливисати икојим другим начином. Кад сам љубио њихове окове, показивао саучешће к њиховим страдањима и сажаљевао их о постигнутој срамоти, тада су ме они радо гледали, давали хвалу и славу Богу и стали су на пут спасења". ЈБуди не осећају толико потребе у спољашној добротворности, колико у правом саучешћу и љубави. Једна зрака искреног саучешћа има за пастира више важности у делу умекшања гордих, подозривих срдаца, него многогодишње деловање на њих хладног доказа здравог разума. Не уздишу и ие јадују од туге за милосрђем људи, који пропадају, него за симпатијом; они желе да би им срце братово било отворено. Љубав је најглавнија, тако рећи, централна сила у свештеничкој служби, као што се ово впди из саме природе хршпћанског живота, а тако исто из пажљивог расматрања карактера и делатности истинитих хришћанских служитеља, сличних, на пр. ап. Навлу. Али љубав ова није слаба, болешљива осетљивост, него је навешћење најчистијег саучешћа у невољи и виших наклоности душе: ово је дух крста у свом дјејству, који је сила Божија, која привлачи и спасава. Ма колико