Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 366

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 10

мученичку смрт за веру у време гоњења Диоклециојанова, и на тај начин крв мученичка текла је у жилама Амвросија. Сестра његова, чијој је бризи био оставл>ен, славила се својом побожношћу. Отац Амвросијев, заузимајући високу државну службу, — једнога од три перфекта римске империје, — желео је да и син његов пође граЈјанским путем. Изгледа, да је тешко било назначити другога много вишег положаја у држави, који је очекивао Амвросија, осим зар само положаја сина императорова. Он је био назначен претором провинције Лигурије и Емилије, пре= стоницом којих беше Милан. Пред тим но што ће се појавити у дужности, ово је био други знак промисла, — умре Авксентије, аријански епископ Милана, и ушљед изванредне побуде религијозних спорова и партајске борбе у дијецези није се могло брзо извршити нов избор У једној од црквених скугпптина народне страсти избиле су тако јако, да је у самом храму било нешто, слично народној побуни, Амвросије, у својству грађанског управитеља, појави се ради успостављања реда. У једанпут зачује се глас детета : „Амвросије епископ!" Народ, с тим инстинктивним чувством, које често чини глас народа гласом Божијим, пристаде клицању, и Амвросије беше брзо изабран за епископа града Милана. Он је покушао да се уклони од избора свим могућим срествима; али народ, који га је знао боље, но што је он сам себе знао, и видео у њему велика својства, настаде да се он прими епископства. Притисак та" кових околности најпосле надвлада колебања Амвросијева, и он је свагда гледао на свој позив, као на позив од Бога. Његова својства, која су се истицала, неопходна за пастирску службу, брзо су се

открила. Он је био истинити служитељ Христа. Своје грдно имах&е жртвовао је на добротвовне цељи и у делу апостолском ревношћу предао се дужностима своје службе, узевши ју јединственом задаћом свога живота. Он је био лепореким и неуморним проповедником речи Божје; у броју многих, обраћени од њега на пут истине, био је између осталих и блажени Августин. Он је пољуљао аријеву јерес, сузбио је последње безнадежне нападе римског незнабоштва и шта више, противио се насиљу од стране императорске власти, штитећи чистоћу хритпћ. општења. Може бити, да смо се одвише дуго зауставили на тако званим околностима промисла тако, да који, прочитавши ово, може пасти у заблуду. Сваки је човек склоњен да мисли, да има нешто особито у његовом животу и да је он у неку руку — љубимац Божији. Али, не гледајући на ово, мора се с побожношћу односити према показаном прсту Божјем, јер о праведнику Бог говори: „Уразумићу те и показаћу ти пут, којим да идеш; световаћу, те, око је моје на теби" (Пс. XXXI, 8). Али позив Божији кад-што не само не слаже се са околностима живота човечијег, него се јавља као да је влас= ником над њима; ипак, несумњиво је, и за њега је истинити, ма да и скривени, основ. Амос. VII, 14. 15: „Не бијах пророк, ни пророчки син; него бејах пастир и брах јагоде. И Господ ме узе од стада ; и рече ми: иди, пророку народу мојему Израиљу". У свом позиву Бог гледа не на околности људи, но на њихову ваљаност служби, — на то, да они имају душе, способне примати и изражавати Његова откривења људима. И рибар, и цариник, и учени, и велможа, једнако могу да буду позвани Богом.