Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 410

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 11*

и често као да говораше: шгледај вигие себе, горе небу, окрени духовне очи своје —- тамо Исли наЛи ашолутну истину. која те је од иантивијека иољубила и иоставила те.царем васељсње, као ликрокозам, да њом вољно уирављаги „ Човјек се иокори своме унутрањем чуству, иотражи, и пађе чисту очинску љубав, ма да на њу не одговори људављу, иовјерава да „нешто" у унутрашњосши његовој живи и гони га бољему, узвишеному, идеалноме, мора да му је озго дошло да је то особити дар неба, а узто је појмио врхунаџ дубљипс божанствене мисли, заиливавши у безгранич н<> море божанственога свемогуКства." „Ево, тто ми називамо ироналаско (огпкриЛем) у гчирем смислу , /ессг „открг/Лс.' које се развија изнутра трема спољашносши и даје човјеку да иредосјеЛа своју сличност с Вогом. — То је сџнтез свијета и духа који даје пајсреЛније увјерење у вчјеној хармонији биЛа " — (. Хааар Т. Перовић, акад ио Гете-у). Да можемо одлучнти и установити једну истину и дати јој прахтичан облпк, нпје доста само је идеалисати и основно познавање закона, по којима се другатва развијају п н,ихове потребе. У данатињем добу као и у свима мијенама прошлијех доба, видили смо истиие у /гоме кристалисане. Сва разлика од старога доба и данашњега, дала би се учинити разлика једном преградом пазватом ,, велико шареиило, " које и Тацита збуњаваше у његово вркјеме, а нас даиас још већма с данашњнм друштвенпм утопијама а непна^оп, и то је оно чему се ми противимо па и пспхологијској штудији г. Хамона. И Валтер ]>ече своју — Чујмо је: „Ха уогх (1е Г птуегхе аШ$1е $а ригззапсе,

„Е1 1а уогх Ле по$ соеигз сШ деИ /аи I'' ас1огег"*). Признајемо глас науке, алн признајемо и да смо погодили оно што смо о Библпји рекли, дајући изра за истини о потребн војске вољом Бож ијом, као пресудним гласом у људским дјелима и у прпроди, којој ]е он прописао законе: кретање, бића, напредка или назадка. У таковом кретању, морамо признати, да често наилазимо и на куриозну касту људи, која неће да разликују ствари добре од убитачнпјех, користне од штетнијех: слио им се мозак у крв а анархизам у крв и то нм је све. Као резултат најглавније радње у програму им је; најпрво срушитн војску. А зашто? Каза ћемо за што, или боље рећи: већ смо казали, но нисмо учинили потанко, како нас наука учи описати људе данашњега чудовншта. Она вели: човјечија душа, осјећање и смјер, огледа се на цртама човјечијим и начовјечијем лицу и у његовој му радњн. Љекари додају, у очпма погинулог, док не издахне, убпца је отискат. Ето то су каракгеристичне црте, по којпма се познаје човјек, да ли је човјек. Такви су анархисти: отпскати су у свачијем очима као убојице, рушиоци мира, рода домаћег, породичног и друштвеног живота, стављајући камен спотицања с-ваком, па и државиом преврату, какав безусловно и безизговорно, најпрво взјска чма прво да. унитптава. брани и у ред доводи. Нпје жалостна појава анархиста, већ је управо гадна — нечои)ечна. Која је то душа, а да не слуша глас савјестп: „не руши града кога сазидао ниси\ " Аиархнсти ни тај глас не чују, и никаКав другп, до њиховога, г ). Глас васељене евједочи о његовој могућности, Глас пашега срца говори, да се њему треба клаљати — (БосанскоХерцеговачки „Источник" А Перови^ акад).