Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 442

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 12

Лав XIII., поводом свога јеппскопског јубилеја, обвародокао }е мјесеца јула прошле Спаситељске године окружиу посланицу, упућену., на владаоце и пароде цпјеле васељене, којом позива уједно и пашу православну саборну и апостолску Хрнстову Цркву, да се сједини с папским Престолом, и то сједињење, мисли, може бити само, ако се призна: његово архттјерејско првенство и највиша духовна и скјетовна власт цијеле Цркве, и ако се призна за јединог намјесника Христовог на земљп п дјелиоца сваке благодати. 3. Свако хришћанско срце дужно је, да жели сједињење цркава, а нарочито васељенско православље, које је задахнуто истинитим духом побожности, имајући у виду божанствени циљ, ради којег је установљена црква од Богочовјека и Спаситеља нашег Христа, ватрено жели то сједињење цркава у једном правилу вјере, и на основу апостолског и традицијоналног учења, гдје је доиста, кимен крајеуголии сам Исус Хрисшос (Ефес, 2, 20). И за то се свакодневно у својим јавним молитвама моли Господу, да скупи у једно растурене и поврати заблуђеле на прави пут истине, који једини води к животу свих т. ј. једипородиом сину и слову Божијем, Госиоду нашем Исусу Христу (Јов. 14, 6). Сагласво овакој светој тежњи, и овим путем, наша православна Христова Црква, готова је свакад, да ирими сваки иредлог о сједињењу, ако само римски јепископ одбаци једанпут за свагда, самовољом уведене у цркви својој, многе и разне противјеванђељске новотарије, које су изазвале жалосне оцјепљење Цркава, источне и западне и повратити се на поље светих седам васељенских сабора, који су сакупљени били у духу светом из заступника свих светих Божијих цр-

кава, ради расвјетљења праве вјере и учења против заблуђелих јеретпка: и којп имају општу потврду и трајност у Цркви Христовој. И ово је нравоелавље вазда и списима и окружним посланицама доказивало папској цркви, јасно и отворено, да, све дотле, докле она остаје при својпм новотаријама, а православна Црква ири Божанским и апостолским предањима п установама првих деиет вијекова Хришћанства, за које вријеме западне цркве бјеху у заједници и једпом учењу с источним црквама, — скака је ријеч о сједињењу узалудна и празна. Ушљед тога смо и ћутали до сада и не сматрасмо за вриједно узетп у обзир папску окружнпцу, о којој је рпјеч, мпслећи, да Је некорнсио говорити ушима, које не чују. Али то што папска Црква, од некога времена напусти пут ј/вјеравања и преговора, и на оптпте чуђење, непојмљиво отпоче саблажњаватп свијест простодушнијих Хришћана православних варљивим својим посланицима, који се јављоју у облику Хрисшових аиостола (кор. II. 11, 13.) шиљући све на исток у одијелу и капом на глави као што је прописано и за православне свештенпке, п употребљава многа друга и различна средства, ради постигнућа свога прозелитистичког циља, те за то по светој дужности отпуштамо ову патријаршијску и синодалну окружницу, радп очувања православне вјере у благочашћу знајући: да „чување истиниших канона (иравила) озбиљна ?е дужносш свакога, а много вигие оних, који су се удосшојили да управљају и брину о другима " (Фотија писмо 3, § 10). 4. Постоји, као што је речено, света и срдачна жудња свете саборне и апостолске Христове Цркве за сједињењем оцјепљеннх Цркава с њом у једном ка-