Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 448

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 12

очигледна је забдуда и иеистииито је твр^ење Лава XIII. кад каже у својој енциклици, да при!е епохе вел. Фотија, име Римског престола бјеше свето код свих народа хришћанскога свијета, па и сам исток исто тако, здруживши се са западом без отпора, потчињен бјеше римском архијереју, као законитом ; тобожнаследнику апостола Петра, сл>ествено намјеснику Исуса Христа на земљи. 17. За девет вијекова Басељенских сабора источна православна црква никад не признаваше о првенству потпуно достојанство јепископа римских, те тако никад није била ни ттчињена овима , као што јасно свједочи црквена историја. Независни односнп истока према западу јасно се и чисто виде из оно мгло в]зло значајнпх ријечи великога Василија, које ппше и шаље светом Евсевију, јепископу Самасатском, „ Јер доиста обожавајуЛи гордост и зле обичаје, све се вигче иада у гордост и надувепост. И за то ако нам Бог буде милостив, на шта нам је остало иотребно ? али, ако остане гњев Вожији, каква пам је иомоЛ од западне надувенбсши? која нити сљеди за исшином, нити се даје научити иссаој, лажннм иојмовима обузета, чини сад оно, гито и раније за вријеме Марцела и (писмо 239Х II ову незавнсност цркве цариградске у другој половини IX. вијека бранећи и Фотије, онај свештени Јерарх цариградски и свјетнлник, предвиђајући предстојећи преврат црквенога живота на западу, трудно се најпре мирним путем да отклони опасност, алп римски јепископ Никола I. безграничним својим, и против канонским утицајима на пстоку, покушавајући да себи потчини цариградску цркву, довео је ствари и питање до растројства и жалосне несугласице црквене. Нрво сјеме ових повлас-

тица апсолутне власти папства бачено је у ПсевдоклимендиЈама, а дотјерано је и обра^ено тачно за вријеме овога Никол/}, у такозваним одр^дбама Псевдоисидоријама, које су апсолутно фалсификати указа (и писама) старих јепископа Рима, на основу којих се против историјске истине и стањацркве у злој намјери проповиједало, да је, тобож, хришћавска старина дала јепископима римским неограннчену власт над цијелом саборном црквом. 18. Ове догађаје с болом у души наводимо поново, јер папска црква, и ако признајући већ фалсификат и неистинитост одредаба оних, на којима се оснивају њена потпуна права и повластице, не само да, по својој навици, не тежи повратку канонима и одредабама Васељен ских сабора, него и на самом измаку Х1Х-0 1 вијека ширећи постојећи већ јаз, званично је прокламовала и неиогрешимост јеиискоиа римског на велико чудо хригаћанског света! Православна источна и саборна Хрнстова црква осим неисказано овлагип,еног сина и слова Вожијег , никога другог не зна, да је био непогрјешии на земљи; па и сам апостол Петар, којег^а папа мисли да, је насљедник, три иут се одрече Госиода, и два иут )е укорен од ап. Павла за пеуиутност ирема, исишни јеванђелској (гал. 2, 11—14). Послије папа Лизерије потписао је у IX вијеку исиовједање аријанско; исто тако Зосим у V внјеку држао се јеретичког исповједника, које је одрицало ираотачански гријех: Виргилије је осу^ен у VI вијеку због Јереси од \ т -ог васељенског сабора, а Онор , павши у јерес монотелитску (Мо7о ал^у.) осуђен је од VI васељенског сабора у \ 7 П-ом вијеку као јеретик, и папе посљедници његови прпзнаше и примише осуду његову. 19. Ово све, ц тако имајући пред