Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 14

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 1 и 2

је за живот потребно." — Ова лекција сплно је дјеловала на малодушне и од тада није се чуло роптања у сличним случајешша; а међу тијем, приповиједа блажени Епифаније, ученик преподобнога Сергија, ради веће вјере у промисао Божји, непознати добротвори шиљаху браћи довољно хране и други и трећи дан. Тако је Господ оправдао наду свога изабраника у његов божанствеаи промисао. Ево и други прнмјер, но пе пз живота древннх светих мужева, него из живота скоро сувременога нам подвнжника блаженога старца оца Архимандрита Мојсеја. — Иримјер овај очигледно доказује истину ријечи преподобнога оца нашега Сергија, да је Господ нага — један и исти пЈ >еблаги Бог, који је увијек готов да нам даде све, за живот потребно, само ако живимо по Божијој вољи. „Бнјагае гладна година — тако приповиједа један од ученика 0. Мојсеја. У обитељи бијаше доста браће. Нестаде нам хљеба, посљедњу шаку брашна утрошисмо. Главни трошак бпјаше за раднике н сиромашну браћу. — Једном копам ја у врту и видим; иде читаг: нпз кола. Бијаше нх око петнаест, а на сваким колима по три вреће, снака од девет пудова. Поред нас иде пут даље. Ја мишљах, товари ће даље, само кочијаши не знају пута, па стали код манастира. Ја притрчах к њнма и запитах: „шта желе? куда води овај пут? — Не, веле, ми смо дошли само довде. — „ А нлто, рекох, имате ли товарно писмо?." „Имамо. одговорпше. и товарно пнсмо а и једно за господина наст(Ј)атеља - '. „ А од кога?" -— 1 „Несмијемо," рекоше, „казиватн, него смо само посланп." Одведох најстаријега крчијаша покојному оцу Мојсеју у ћелију. Кочијаш му даде писмо, а иокојнпк, како га прочига,

прекрсти се пред иконом а низ образе му полетише сузе. . . . Вјерујем, говораше старац, Господе, да ниси ради мене недостојнога, већ ради ове сиротиње погледао с виснне на слугу твога" . . . А шта је било? Један робротвор, желећи сакрпти своје име, послао је ове товаре обитељи на дар. А у нас је онда така невоља била да не бијаше ни хљеба ни новаца . . . Велика се показа милост Господња према нама грјешницима и кроз елугу Божијега." . . . А данас ништа друго и не чујеш већ само: „Како ћу живјети! Чиме ћу породицу прехранити? Како дјецу васпитати?" — Ево о чему сви мисле, зашто се свн брину и старају. И без обзира на те бриге, на та старања, људи се туже на тежак живот, на сиротињу, као да их је Господ заиста заборавио, и нико скоро није задовољан са својом судбином; и од хиљаде једва ћеш наћи једнога сретника. . . . Од куда то, браћо моја? Отуда што ми нећемо да слушамо заповиједи Господњих. Он вели; ишшите најприје царсшва Вожијег и иравде његове, п ово све — све, пгго је нужно за ваш земаљски живот — додаЛс вам се и (Маш. 6. 33). А ми нећемо ни да мислимо о царству Божнјем и правди његовој, не слушамо свога Господа, па и он не слуша нашијех молитава. А и то још треба рећи; молимо ли се ми? Просимо ли од њега хљеба свагдашњега? Не уздамо ли се више у своје силе, у свој разум, него на Господа Бога? Па зашго би Господ Бог и показивао према пама грјешнима свој нарочити промнсао? Већ је и то велика његова мнлост према нама гр]ешнима, што нас пе сатире са безакоњима нашимц што не пазећн на наше гријехе, увијек нам даје што је потребно, — та мн немамо нншта свога, све је