Bosansko-Hercegovački Istočnik

Срт. 16

В .-Х. источник

Св. I и 2

недјељама, а у цркву није никад ни завирио, па ипак ни сама себе није могао х.љебом хранити. Стаде он завидити своме сусједу, па ће му једном срдито рећи; „а како то у тебе све напредуЈе? Ја радим ппше од тебе, а живим као слпјепац*' > . . Онај му одговори: „ја идем скаки дан у цркву, и сваки пут нађем иа путу по златппк, па тако мало по мало обогатпх се. Хоћеш ли — ја ћу доћи по тебе, па што наЈјемо — да дијелимо?" Сусјед радо пристаде, и стаде иолазити с њим у цркву. И Вог га благослови, зато, и он се брзо обогати. Онда му рече богати сусјед: „видиш ли брате, како је корисно у цркву ићи? Но вјеруј ми, да ја никада никакова златника нисам на путу нашао, већ сам ишао у храм Божији просто зато, што је сам Бог обећао: иштите најприје царства небесиога, а све остало даће вам се. Сам си се увјерио, — ја нисам слагао: и тебе је Бог наградио за твоју љубав према храму Божијем." „Дома се молпм," велиш ти. А знаш ли брате, да једно „Господи помилуј," отпојано у црквп са вјернима, врпједи випте од стотине поклона твоје домаће молитве? Црква је одредила да се на празнпке полази храм Божији, и она се мора слушати, а не мудровати по својој глаки: „дома се молим." А треба још и ово казати: говориш ли ти исгину, да се молиш? „Невпђено, печу вепо, и само се по себи не слаже, да опај, ко зна .љубити, иризпвати, и благосиљати Га у храму 1Бегову, у заједници вијерпих п Светитеља његових, кад је то могуће и добро. Давид је свагда видио Господа пред собом (Пс, 15. 8), па је без сумн.е сва! да и свуда Га славио и молио му се; али за то није бјежао од храма н.егова, већ на иротпв, кад је само мо1'ао, трчао је у храм с усхићењем; „обрадовах се кад

ми рекоше, хајдемо у дом Госиодњи) (Пс. 121. 1)." „Господ не тражи," велиш ти. А знаш ли ти, чпјо ријечи понављаш? Та то су ријечи онога безбожника, о коме говори цар Давнд у Псалму 9., зашто безбожник ра.згњвви Бога? јер рече_ у срцу сво.ч: не тражи, (Пс. 9. 33). Но што вели на око божанствени Дагкид: — Сатри , Господе, мишицу безбожноме и зломе: да се тражи п ке нађе безбожност његова (ст. 25). — дакле, сатри, да се по том тражи и не нађе безбожност његова! — „Не тражи" говориш ти. Но знаш ли, да ће баш за ту твоју небригу за то, што ти прикриваш своју лијеност, тобож' надом на милоср^е Божије, Бог и тражити од тебе, и строго тражи грпјех твоје небрежљивости к храму Божијем, к служби црквеној! Послушај, што ми је приповиједао један побожан војник онеком трговцу, свом врло добром пријатељу. Био је то човјек добар, радо је давао и пошљедњи новчић еиромаху. Но није волио пћи у цркву, премда је био врло побожан човјеге. —• Свеједно је —. такр премишљаше он, а молио се код куће, а у цркви, —• Бог је један и посвудан, за вријеме службе забавићу се чиме год. а у вече иред спавашем помолићу се мало подуже." И дога^ало се, да он оде за вријеме службе — љети у иоље, да прегледа усјеве и шеницу, а зими код куће ради којешта. Једанпут, лицем V очи Петровдаиа, поЗје он у поље, а већ су били одзвонили на свеноћно бденпје. Вече је било дикио; али се па једанпут по/пгже силна бура, туча с кишом поче пл.уштати, муше сијевати, а гром грома стпзати, док једап не удари дка корака далеко от трговца ... Овога пута сачувао га је сам Бог; он остаде неповрпјеђен. Једанпут опет за вриј >мс литургије па самп ]{'рстовдан оде он у башту да проведе вријеме