Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 1 и 2

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Срт. 19

хинских ливада, воденнчару заповедили да не прима на, мел>аву моје жито, ма да сам имао на то законито право, дрва за горнво тешко сам набављао, водилн ме тамо у шуму, где је најхуђе и на такова места, где ни проћи колима не могох. Волови моји и краве почеше надати од глади, за рану сам потрошио све, чинило ми се свакојаке напасти и пакости. и најпослије отшпао спахија митрополиту, и казао му као да ја буним народ! ГГарохија буде упражњена и презенту добио је од спахије онај од потраживача, за кога је Јанкел вјерно напред дознао, да је он „врло разуман човјек". И доиста је био врло разуман човјек, но на што о том говорити! Нама дошло да се селимо у позну јесен, у саму провалу, блато и глиб! Ствари ми прокисле и поквариле се, ја сам назебао, — кашљем од тога времена и побољевам непрестано. У другој парохији наншао сам на пустиљу, кућа без крова, наерила се од старине, зграда других нема; у цркви неред, у парохији пијанство, крађа, сиромаштво, једном речи, патим се, Онуфрије, патим! Ето шта ми је приповедао тада покојник под растом иза дркве, и горући бол ухватио Је срце моје, кад сам дознао, да тако чиста душа толико трпи н страда за народ, свој! С те парохије га опет кренули, и тако до 6 места је променуо и у том селењу потресао је и уништио здравље. У петнајстој години свога свештенства доби иајпосле царски приход у Горама. Ту се могао смирити и дахнути душом, алп до^е смрт. Ево ти, прочитај пнсмо, које ми је писао пред саму смрт своју. Никола. (чита). „ Драги друже мој! „Знај, кад узчиташ ово писмо, ја ћу бити већ у бољем свету, где ме

не дира ни спахија, ни Чивути, нити ракија. Много сам патио и страдао на овом свегу, али се не кајем, што сам служио Богу и ближњима, ма да се осећам у дугу пред децом својом. Ја им не оставл>ам насљедства, не остављам им ништа осим свога благослова, да истинито и нелицемерно служе свом народу, упућујући га познавашу Бога и истине, као што сам служио ја. Истина, силе моје биле су одвише слабе, и царство таме и греха пс бедило је; али доћи ће час, кад ће нестати ропства и таме, кад ће народ познати Бога и самога себе, кад ће се опаметити, отрезнити и побољша ће чест и срећу своју. Ако за недељу дана не добијеиг од мене друго писмо, —- помоли се Богу за душу моју: то ће бити зиак, да је тело моје већ у гробу. Љубим те срдачно и благосиљам жену твоју н децу. „Твој на веки Александар". Онуфрију иотекоше сузе низ лице, — чисте и непритворне, као што је чисто и непригворно било друштво, које их је на веки сјединило. За неко вријеме није могао говорити; Никола је такође тихо плакао. Најпосле, старац се опоравио и настави приповетку: Сваки пут, када читам ово писмо, ја не могу да не плачем. 1То ми се заговорисмо и удалисмо се Бог зна куда на страну од нашег предмета, — трезвености и умјерености. Вријеме је да се вратимо њима — Но знаш ли сад, зашто се није наше друшто трезвености и умјереносги одржало, не пазећи на указ Консисторије и на то, што су свештеници, додуше не сви, но скоро сви, имали живу и тврду жељу да одврате народ од ужасног ропства ракије? Никола. Не, не знам.