Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 1 и 2

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 27

нравом нашу Аустро-угареку, и ако дру= гијем у свијету нисам вичан. Заиста га Наполеон I. не би звао на двобој, но. . . Да је војска потребита, ево двије ријечи од прије 46 год. Војвода Шушвиканац меће нам их у уста. Он нам у то доба вели: Ћ Века цио свијеш види, како брат брату у момоЛ иде". Тако Шуп.љиканац, а писац дога:ђаја 1848 и 49, као очевидац описује -догађја овако: „ Наумлш сам да нашем Српсшву ио гдјекоуу цршу из нашега раша пре 27 година приоиштим. Нама, који смо тада еаучешници били, нека је усмомена на оно доба ионовљена, нека нам се груди отш разгреју, сјеРгајући се онијех бурнијех дана; млађано наше •потомство пак нека види како бра%а браЛи у тхомоћ долажаху, нека види и сазна, како се наша ирема протпвнику саразмјепно мала сила. али оиојена највећим одушевљењем и обдарена џриродном разборитошЛу и уро/јеним, јунагитвом дви.је иуне године борила против много силнијега и много иута надбијала, а шиме сриску славу срискога оружја увеличала 1 ) Ове ке црше можда у шолико веЛа иншереса■ имаши, шшо их ириоиштава очевидац и један од шадашњијех саучесника у рату од годпне 1848 и 49 („Отачбина 1875 свез. за Април сгр. 640) „Крвава бјеше 1848. и 49. година; али пуна н јуначке успомене за наш српски народ и с једне и с друге стране Саве и Дунава. „Дал ће војевање у будуће све ре^е да бива, дал ће кадгод да престане? — та су питања много далеко од нас и баш нема сувишнијега посла, но занимати се ријешавањем тих питаша. „Наше садашше стање и наш позив, треба да су иам су^аје у овоме; и ако зрело расудимо, морамо сви као из једнога грла пзвикнути: и војна је наша прека потреба

[ ) Ддклеп, овоје докза да је српски народ јуначан и храбар, а да није онархист као што су други. Писац.

и ми треба да имамо војске, што веће, то боље. Историја нам је јасно показала, да се ни један народ од вајкада па до данас није ослободио и ујединио без борбе. И наша данашња земља истргнута нз туђијех чељусти, лежи на костима нашијех отаца. ,,Ово неколико ријечи казасмо не из обичаја, но држасмо да је бага и нужноНађе се по неки необећани месија међу нама, који нам почне предиковати, како смо мали према нашим противницима па нам је сувишно и оружати се, него нас упућују да се свега тога оканемо, па просто да се бацимо у наручја другом, на милост и немилост. Заиста дивна предика за срећу свога народа! Ми пак с наше стране волимо да вјерујемо Бонапарти. Као што знамо, Бонапарта је био чедо устанка наоружаног француског народа. ГБегов геније наоружан народнпм срествима, чинио је чуда, — сва Европа скоро бјеше под његовијем ногама. Остала је још за њега мала кра.љевина Шпанија а и Русија. Но Бонапарта падне у велику погрешку: своје успјехе приписиваше једино своме гешгу, а на народно одушевљење и жртвовање, ту неисцрпљиву силу, не само да се није оскртао, но ју ј.е постепено стезао, док је није угасио. Но за то је и сам љуто платио. Нзегове вјеште и побједоиосне војске, које једним ударом обараху краљевине и царевине, у маленој Шпанији наи|;у на препону, коју у пето-годшнњем војевању не могаху да савладају. Побједоносни француски орлови претрпе овдје прве поразе. Са претрпљенијем онђс ранама, по^е Наполеон 1512 год. на Р) сију — ал се више војска његова, дотле неви^ена, неврати. Европа скочи сва на

& !