Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 1 и 2 Б.-Х ИСТОЧНИК Стр. 9

вају —■ а гдје се кућа кући, ту и број душа расте — ту добија народ. И још бих могао наводити примјера, одкле би могли увидјети шта нам смета, те бројно не можемо напредовати, — али то би далеко одвело ; — но, ако и на ово успазимо. те не будемо више чинили — ми ћемо почети бројно напредовати и не требамо се бојати за будућност. А на против, ако овако и на даље устраје — не дај Боже — али послије сто година спомињаће се да је некада било Срба Сарајлија. — Но ми у Сарајеву не опадамо само бројно него и материјално. Многе куће у Сарајеву, које су некада добро стајале, данас лоше стоје. Наравно, ми сви добро знамо, да је јангија многе упропастила, али осим јангије биће и других узрока. — Акобпх ја те све узроке наводио, знам, да би многи тумачио као неко врпјеђање — па да ми не би то рђкли, ја ћу скратити и само ово рећи: Многи Србин у Сарајеву не води рачуна о ономе што заслужи ни о ономе што изда, па да према заслузи удеси издавање — него троши без рачуна; па када се види у злу, још ни онда неће да сведе своје издатке на најмање, него се још и онда држи; јер еу му стари од племићке крви, па ваља племство одржати. Племство код Срба нема смисла; него ако хоћемо да материјално напредујемо а ми се простиримо онлико, колико је јорган дугачак, па ћемо одмах боље стајати, него што данас стојимо. Нашем материјалиом пропадању много шкоди и то: што се младићи стиде радити. Н. пр. мла дић из боље куће стиди се ићи на какав лијеп занат а не зна, да је занат златан; а науке му не иду, а новаца нема толико, да може створити по времену трговину — па онда неће ништа да ради — а баш данас су такове прилике да се може и радити и заслужити. Погледајмо друге народноетц у (Јарајеву, како раде и на свему заелужују — а наши се стиде, велећи: није ми то ни бабо радио; — и на ао ослањајући се све ће нам се мало по мало из руку узети: све радње и поелове заузеће други. Други ће се материјално помоки а ми ћемо и у томе погледу назадовати. Томе материјалном нашем назадовању није нико други крив, него ми сами. Истпна! свп нијесу таки. Има нх ваљаних ври.једних, радених, који траже рада, но код

нас Срба Саријлија је опет та мана: да ми код нашега не волимо пазарити; ми с нашим не волимо радити; ми нашем не дамо зарадити, извињавајући се да то све у туђипа има и боље и јефтиније. — Ја то не побијам, може бити; али, хоћемо ли ми да подигнемо народну радиност, трговину и инду стрију, ми морамо нашим људима за неко вријеме макар и мало више плаћати, и на рукуг им ићи, само да своје људе потпомогнемо. То од нас захтјева радољубље и народност. Жртве се траже у томе случају. И сада би дошло најосјетљивије питање: да ли морално напредујемо или назадујемо? Али, и сам увиђам, да бих ту удаиио у најосјетљивије живде и код мушких и код женских; с тога ћу о томе врло мало говорити. Доста је ако кажем: да смо и у томе погледу исто као и у ономе што еам прије говорио. Жива је рана код нас и у нашем моралном животу и треба јој обратити пажњу да је за времена излијечило; јер ако и у поштењу пропаднемо — онда смо у свему пропали. Данас су карактери ријетки. Материјализам овладао је нама и све нас више стеже. Да су нам и наши стари за новцем, на неноштен начин, толико грамзили, не би нам се знало ни за име, нп за вјеру. А шта да кажем за вјерноет између мужа и жене? ... II она опаде . . . Али доста . . Даље нећу. . . И поред толиких зала, које сам набројао имамо још једно велико зло, које много шкодп нашем не само моралиом него и материјалном напретку. Браћо! Међу нама пема слоге; а гдје нема слоге, нема ни божјег благослова. — Пчела је баш мала животињица, али нам тим љепшп примјер даје гата може сложан и заједнички рад учинити и какове користи донијети. — Код нас су се личне ствари пренијеле и на опће народне, па и опће ствари пе могу онако напредовати, како би требало. Има међу нама људи, који због некога, мрзе и на опће ствари. — Браћо! Ако овим путем и на даље пођемо, вјерујте да ће нас нашп унуци проклињати; јер имадосмо и пе очувасмо. — Ако већ у личним стварима не можемо се сложити а оно се бар сложимо у народним пословима и та слога донпјеће послије слогу и у личним стварима, — А потјерамо дц