Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр, 80

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 3

к Бзему са искреним покајањем. Сам Господ наш Исус Христос говори: кад ви зли будуЕи умијеше даре добре давати дјеци својој : колико Ие више Отац ваш небески даши добра онима, који Та моле (Мат. 7, 11). Па и како ти, љубазни у Христу брате, налазећи се без престанка пред очима свуда присутнога Бога, можеш живјети и никад да се не обраћаш к Взему — Оцу нашем Небескоме ? Зар дјеца не говоре са својим оцем ? И каква су то дјеца, која не ће да говоре са својим родитељима ? Напротив разумна дјеца увијек налазе особиту сласт у друштву са својим родитељима, сваки пут сретајући мили поглед и слушајући од њих умил.ате и добре ријечи. Тим више и чешће дужни смо ми да се обраћамо ка Оцу нашем Небескоме, који нас л>уби несравњено више од тјелесних родитеља; тим више сласти можемо ми налазити у молитви к Богу, у том разговору с Богом. Дакле ријечи, — Оче наш — веома јако побуђују свакога онога, који се Богу моли и располажу свакога к молитви. Но пита се, па како ми можемо звати Бога својим Оцем ? Како смијемо ми приписивати себи такову част, да се називамо дјецом Божјом ? Можемо, браћо мила! Бог је заиста наш Отац : 1) јер нам је Он даровао живот; јер ма да се ми рађамо од родитеља, но родитељи нас рађају по Божјем благослову. 2) С тога је Бог наш Отац, што нас Он Духом Својим рађа у живот духовни у тајни крштења. У овом однош;пу ма да нисмо по природи дјеца Божја, какав је Јединородни Син Божји Господ наш Исус Христос, но по благодати и посинаштву. О овом свети Јеванђелист Јован богослов овако говори : Еоји Га иримише, то јест Исуса Христа, даде им власт да буду синови Божји, који вјерују у име Његово (Јов. 1, 12). Но кад је Бог наш Отац, уз то не само неколицине, него свију људи, особито свију Хришћана, у опште — општи наш Отац; то дакле ми смо сви људи — браћа међу собом. По овоме дужни смо приступити к молитви с духом братољубивим и мирољубивим према

свима, не миелећи никоме зла, великодушно праштајући све нанесене нам од ближњих увреде, слично ономе као што и Отац наш Небески опрашта све нама у Христу. Уз то дужни смо приступати к молитви и молити се Богу са смиреношћу и са истинито-хришћанском простотом, заборављајући то, да је један од нас више другога по стању, мислећи само једно да смо сви без разлике дјеца Божја, и дакле смо сви пррд Богом једнаки. А пошто смо сви по Богу браћа, то по томе осјећају братољубља мп смо И дужни молити се Богу не само за себе, него и за све, по заповиЈести апостола : молише се Богу један за другога да оздрављаше (Јак. 5, 16). Последње ријечи призива : — иже еси N4 НСЕСск\к — говоре нам, да је Господ по преимућству на т бееима, да је еве земаљско — нечисто и пропадљиво — недостојно Бога, и да Господ љуби и воли само неб ско, то јеет оно, што је чисто, евето и непропадљиво. По овоме, приступајући молитви, дужни смо ми очистити ум свој од свију нечистих помишљаја, а срце од свију нечистих жеља; дужни смо оставити на страну сваку земаљску бригу, то јест да не будемо у вријеме молитве расијани, да не миелимо ни о чему свјетском и да се не бринемо о ничему земаљском, него да се удубимо у ријечи молитве, да мислимо само на једнога Бога, и ма да смо на земљи, но духом смо се дужни узвисити и тако, као да смо на небу код самога нрестола Божјега. Ето, браћо хришћани, то је у кратко тумачење призива молитве Господње! Дакле почетне речи молитве Господње — Отчс нашћ, иже еси на ШЕегк\"к — у почетку храбре свакога, који се моли Богу и побуђују дух молитве, за тим уче да се молимо Богу с духом братољубивим и мирољубивим, са срцем чистим, оставивши на страну сваку земаљску бригу; уз то да се молимо Богу не само за себе, него и за све људе. Молимо се Богу, браћо, увек тако, ако желимо и хоћемо да нам се од Бога молитва прими. Амин.

(Наставиће се).