Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 88

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 3

што се чини ири сахрањивању слободног свештеника, који није лишен свсштеног чина^). Али ако је лигиен свештеничког сана., онда се опојава као свјетовњак 4 ). Правила за свештенике у иогледу свртавања тајне кргитења. 1) Крштења имају се вршити у цркви, изузимајући једини случај, кад је младенац (онај који се има крстити) опасно болестан Но крштење у цркви могу спријечити још и ови узроци : сувише хладно вријеме, удал>еност цркве и друго, кад се такође крстити може и у кући. 2) Свештеник је дужан крстити, но кад нема у близини свештеника, ,а новорођенче је опасно слабо, те се бојати да не умре без крштења, може да крсти сваки свјетовњак — православни Хришћаннн из оба пола — мушког и женског. Само треба крстити погружењем тијела у воду (у већој опасноети може и иолијевањем), изговарајући при томе ријечи: Др<шаетсА ракк Еожји или рака Кожја (име) ко ИЛ1/А Отца — алшнк, н Ошна — ал\инк, н СВАтаго — алшн". Ако младенац, којег је крстио свјетовњак, остане жив, онда је свештеник дужан да доврши крштење над њим, молитвои и обредом, као што је у требнику изложено, и сврши миропомазање. 3) Младенце, за које се не зна да ли су крштени, не треба само тада крстити, кад се нађе код њих свједочанство, с потписом свештеника који га је крстио и датум кад је крстио ; но ако и има свједочанство крштења, али без имена, или по све нема истог, тада треба крстити. У осталом, ако ма што даје повода мислити, да ли је младенац крштен, тада, но упуству митрополита Летра Могиле, ваља да свештеник дода к Форми крштења још и ријечи : — „Дф* не крецЈжк (ш,ена) естк". 3 ) Руковод. дла сел. прест. 1860. т. 1. стр. 548—650. *) Вал. епарт. Вједом. 1878. N0 1о.

4) Мртве, истурене, младенце не треба ни пошто крстити. 5) При св. крштењима морају бити кумови — воспријемници једино православни Хришћани, и то они, који већ знају на памет исчитати символ иравосл. вјере и познају правила хришћанског живота. По томе не могу бити кумови: Римокатолици, Лутерани-Протестанти, Калвини, Мухамедовци и други неправосл., као ни дјеца православна, која нијесу довршила доб — узраст, који је црква одредила 1 ) за пунољетне, те још нијесу добро утврђена у заповпјестима православне вјере, и, наиош.ветку, ни малоумни не могу бити припуштени за кумове. 6) Свако крштење мора се свршити с испуњењем свију обреда, свију услова, које су правилима опредијелили и у требнику написали св. оци. Не смије се ништа изоставити, или по својој вол>и измијенити, као обилажење у круг три иута ово стола, измивање — одонсно погружење, постризање власи и т. д. 7) Хришћане — иновјерце: Католике, протестанте, Калвине и друге, који пријеђу у православну вјеру, ако су крштени, а не миропомазани, не треба на ново крштавати, него само тмазати св. мн/ром-). 8) Дужност је свештеника, да се брине, да вазда уза њ буде довољно св. мира за помазање при крштењима. При томе добро би било да сеоски свештеници поучавају парохијане, како би сваки, у случају нужде, могао свршити крштење над новорођ. болестнијем младенцима 3 ). ') Правила св отаца одређују за воспријемнике-кумове као и за оне који ступају у брак, за мушке 15 а са женске 13 година (Полн. Собран. зак. тач. XII. Но 10250. ; Пол. кр, дуз. зак. стр. 400.) ') Нека и ово што је речено овђе под седмом тачком буде у прилог одговора преч. јереја Светозара Грубара „оцу Луки" у погледу његова, питања које је ријешено у VIII. свесци „Б.Х. Источника" од год. 1895. на страни 302. 3 ) Влад. епар. Вједом. 1871. Ло 1. види Пол. кр. дух. зак. стр. 392.—3.

Како ћемо да повратимо у народу стару побожност.

То је питање веома важно за свакога, који искрено жели, да нам народ у ове дане сумње и материјализма остане на чврстоме и правоме путу, на путу божанске истине — јеванђеља. Тешко заиста народу, који сиђе с тога златнога пута. Шта је бивало с л>удима, који су у своме

тобоже мудровању порпцали свако вјеровање у биће вјечне правде, која влада свијетом ? Кад погледамо на таке „мудраце", морамо се грозити а у једно их сажаљевати. Сјетимо се самоФранцуског ФилозоФа из доба револуције Волтера. Замислите човјека, који се с прва клања уре.