Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 62

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 3

мању, то чињеница позива мора се рачунати до неког степена установљеном ; и савршена непажња к овим другостепеним доказима и околностима, при једном подражавању само унутрашњој побуди или тежњи к свештенству, може довести пре ка неразмишљеном, него ка разумному решењу овог важног питања. Ка таковим другостепеним знацима божанственог позива односи се: а) Слободна жеља или наклоност ка пастирској служби. Неки налази, да га срдачне наклоности, на исти начин као и позитивна пресуда односно дужности, привлаче ка свештенству. Ма каква случајна околност може му показати, да његово саучешће делу Христовом превлађује над свим другим симпатијама; може бити, ма што му је казало, да је његово срце овде, а не у свецким занимањима. Искушење свецким успесима могло га се већ коснути, и он је јасно видео његову слабост над својим срцем; сви ови знаци непосредног осе;ћаја и сазнања могу служити као велика помоћ и заштита за њега у решењу питања о позиву. Јавне тешко ће, скопчанеса пастирском службом, неопходност сталног самоодречења, које се тражи од пастира, тако^ер га не плаше. Он је готов рећи : ево ме, Господе, пошљи ме ; ја сам готов да идем." Али ми имамо и друге јасније и одређеније знаке божанственог позива. б) Способност је за пастирску службу; Физичка, умна и нравсгвена. Тешко би Бог позвао к евештенству човека, било у ма ком одношају неспособнога за свршавање ове високе службе. Решење питања о ваљаности или неваљаности за службу, јесте дело савести свакога човека, његовог властитог духа, који решава да прими божанствени позив. Преовладана жеља или побуда ка свештенству мора се спро-

водити таковим, премда и смиреним, сазнањем неке мере ваљаности к делу, сазнањем, да у њега нема, бар, резолутне недоскудице својстава, која су нужна ради достојног вршења пастирске службе, да нема резолутне, природне неспособности к њему. Пастирска је служба дело тешко, и с тога изискива извесни степен физичког здравља. Ако су плећа човека одвише слаба за то, да би могао водити дело проповеди, то му Бог кроз ово даје знати, да се не прима овога дела. Млад човек, додуше, може рећи: „Ја ћу, свакако, живити дуже при другом начину живота и занимања, но будући свештеником, а»ли овде ја могу принети више користи сравњујући за кратко време." Таково је расу^ење погрешно. Без сумње, живот се никада не мора предпостављати дужности ; али с друге стране, ниједан служитељ Божиј не може са самопоуздањем тврдити, да ће на једном пољу донети више добра сравњујући за кратко време, него за много већи период времена на другом. Даље, битни недостатак у органима речи или у једном којем делу тела, чинећи човека неспособним, за свршавање многобројних дужности пастирске службе ; јавља се довољном препоном за прмање свештенства; но други путеви за служење цркви за њега су још отворени. — На исти начин не ваља да буде и одсудне умне неваљаности к пастирском делу. Неки људи показују се незгоднима за службу у умном одношају, ма да, може бити, и владају лепим умним даровима. Узрок овог јављања садржи се не у недоскудици ума, но више у његовој неспособности за службу. Има људи много ћутљиви, у себи самом повученог карактера, — људи с философским правцем ума, који могу да буду само ученим мислиоцима, ФилозоФима. Особитост њихова