Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 4

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 123

зв. парохијскв. Помислите! вршити свећеиичку дузвност, па још и учитељску. Вјерујем, да то наше свећенство не мозке чинити. Али могло би нешто. У наш је народ ушао неки обичај од старина, да светкује празнике, на које се мозке радити. Добро би било, да свећеници науче сељаке, да на неке раде, само нека при том пажљиво постуаају, јер се може лако иовриједити њихова побожност. Који се пак не би могли искоријенити, јер их светкују многа села, ми бисмо препоручили, гдје има црква, да се на тај дан служи, а гдје нема, да се и тамо на какву мјесту служи. Свештеник ту треба да посавјетује, како не вал.а пити, псовати, свађати се, опадати један другог; вал.а народ опоменути, да пости, да не прима којекакве рђаве обичаје; говорити му, како треба бол>е да обрађује земл>у и рећи му о користи школе. Народ ће те зборове радо полазити, а много ће се тиме побожности учинити. Послије подне свећеник нека опет проговори неколико ријечи о школама онима, који нијесу били у њима и нека их позове, да му се јаве, који би хтјели, да науче читати и писати. То би била веома велика корист, јер колико у нас пма домаћина, којима би то било веома потребито знати. Мислим, да би се догодио на таком збору по који учител., који би свећенику радо помогао, па и други би им помогли, који би знали читати. Данас има их и у селима, који знају читати и писати, па нека другима показују. За годину дана би могли многи да науче тако, од њих би и други примили, те би се тако могла ширити проевјета н у оном, дијелу народа, који није био срећан, да му школа очи отвори. Послије би требало по народу растуривати књижице моралног садржаја, али ће бити и о томе говора. Ми не сумњамо у успјех таког поучавања. Тиме би свештеници постали народу још милији. Стари свештеници нијесу имали толико науке колико данашњи, али их је народ увпјек

слушао и био је веома побожан. Они су то постигли само л.убавл,у према народу, те су ту љубав често и главом платили. Данашње свепг тенство има доста теорије, па само треба да стече још искуства у практици. Рећи ће неко : „.Лако јебило некададржатн народ у побожности". Мп му то одобравамо, али тај треба да призна и ово, што ми велимо: свећеник може данас свуда да више ради, па само ако ради паметно, не пријети му никаква опасност због проповиједања вјере. Духовне су власти, мислим свуда наредиле да свештеник проповиједа. Проповијед највише привлачи народ у цркву. Али се те заповједи не извршују тачно. Да свештеник почне увијек проповиједати, биле би цркве пуне. Ко не воли слушати о своме добру ? Ко се не воли вратити из цркве утјешен, него ли попнти неколико ока ракије у механи, па, може бити и вратити се испребијаних леђа и крваве главе ? И сами су невјерници трчали, да чују привлачиве ријечи св. Јована Златоустога. Хроници веле, да су амФитеатри остајали празни, јер је све вољело Златоуста, него гледати, гдје се изнемогли сужњи боре с тигровима и биковима. Но не може свако да буде Златоуст, али и не мора бити. Доста је да сеоски свећеник говори просто, шта треба народ да чини, па да угоди Богу, како ће да живи и т. д без икаквих нових мисли и теорија. Али градски свећеник дужан је мало л.епше да говори и да се приправи. Ко не може, да одговори својој дужности, нека даде мјеето бол.ему. Ми нијесмо позвани, да оцјел,ујемо рад других, али примјећујемо што се је српског народа толико поназаренило, главни је узрок то, што свештеник није хтио да проповиједа. Фала Богу, у нашој домовини још нема те куге, ам је „Ханибал пред вратима", па може и нас лако усрећити. У памет се свећеници !*)

*) Позивамо писца, да продужи чланак до краја. Ур.

(Наставиће се).