Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 124

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4

Одговори из иастирске праксе. С руског превео и допунио Вид Прежанин, свештеник и православни катихета у Бјељини.

Како шрсба свршаши тсршшење над оном ро^енчади, која долазе на свијеш с немриродним својсшвима: са више глава, руку, . ногу и ш. д. или у облику живошиња? За ријешење овог питања може послужити ставка у требнику 11. Могилв на 10. страни под натписом: „0 крсфЖШ дивовк или род/?*цјихса". Ако се догоди да жена роди дијете неприродних својстава, или нешто, што ]е налик на животињу и чудновато, ако не буде имало лика — образа људског, не треба га крстити. Но ако се ипак, по неким знацима, не може тачно сазнати : да ли је рођенче човјек или животиња безсловесна, онда у томе случају нека се крсти уз изговарање овијех ријечи: „<ире сеи ест чеиов'кки", крирлстсА рав^ ЕожУи или рака КожУа, ви И/ИА Отца, — алшни, и снна — ал»ннк, И СВАТ4Г0 Д§х а — ал»инћ. Али ако се за рођено не зна да ли је једно или више њих у једноме трупу, тада не треба га крстити, прије, докле се добро не сазна за то. А ово се познати може по томе: да ли рођенче има једну главу или више глава; има ли једна прса или више прсију (груди), јер колико је глава и прсију, толико мора бити и срдаца и душа и, шљедователно, особа; и у такоме случају треба га крститн овако : ваља свакоме посебно лијевати воду на главу и за свако изговарати ријечи крштавања: крецштсА рак ЕожТи и т. д. А ђе се догоди, да је таково новорођенче на смрти, те се то опази, ту, да би се прекратило вријеме ради скоријег крштења, у мјесто да се на свако посебно полијева вода и за свако изговарају ријечи крштавања, — могу се сва новорођенчад (када их је више од једног у једноме трупу) уједно крстити, полијевајући водом сву заједно п изговарајући ријечи : крефК>тсА ракм КожЈИ (поменути име свакога) вћ њиа Отца, и проч. Ову заједничку Форму крштења, осим само у смртнијем и другим евентуалнијем опасноотима, ђе се не смије вријеме дул>ити, крштава «

јући засебно свако, нека нико не употребљава под смртнијем гријехом и казном. А ђе је случај те се дозна, да је рођено, са двије главе, двоје прси, али то није добро раздвојено, тада ваља најприје крстити једно као што ваља, по пропису, па по томе друго, под овијем условом: <1фе н^кстћ крлржт*., креЦЈаетсд и проч. — т, ј. ђе се смије, са крштењем отезати, кад нема смртне или које друге опасности. Може ли се дозволиши жени родиљи, која је у случају смршне оиаспосши кад је боловала исшвије^ена и иричешЛена св, шајнама, да ■ири /ЈС очишЛења дође у цркву, ако се догоди, да међу шим умре њезино новоро^енче ? С обзиром на то, што је она већ примила св. Христове тајне, те се кроз то примакла самоме извору освећења и очишћења — Господу Исусу Христу, могла би се у такоме случају припустити у храм на опијело и испратњу свога ђетета. Али можемо и против исте дозволе, на основу права, приговорити. Оно, што је по нужди допуштено било (јер нужда и закон измењује), не може бити руководним правилом, т. ј. не може се дозволити и онда, кад нема те неопходимости, кад је искључена нужда. Св. православна Христова црква, држећи се правила св. отаца, дозвољава вјернијем, који су због својих грјехова, одлучени на неко вријеме од св. тајне причешћа, да се причесте, кад се опази, да су у опасности смртној, макар да одређено вријеме забране није још истекло. Али пошто болест прође те им живот сада није у опасности, опет се дјејство или трајање епитимије — забране понови и — продужи до рока. Таман је тако и у погледу жене родиље до истечења рока очишћења. С обзиром на опасност и страховање од смртног случаја, црква јој чини снисхођење, и ако очишћење још траје; но чим она види, да јој сад живот није у опасностп, забрану уласка у Божји храм, докле не прође вријеме очишћења, поново успоставља (Ворон. епар. К-кдож. 1870. бр. 17.).