Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 166

Б.-Х. ИСТОЧНИЕ

Св. 5

Најзанимљиви је призор у скинији-крштење одраслих, што се обично врши четвртком у вече посдије службе. Мушки и женске, који се желе крстити, стоје до катедре. Младе дјевојке одјевене су у бијело дебело платно, те непомично стоје као кипови. Мушки су обучени у бијеле прслуке. На сриједи је резервоар с водом, у који стану два ђакона у особитом одијелу, а Спорџон међу тим облачи на се духовну мантију с широким рукавима. Он сиђе низ степене доље. Тада наступа обред крштења. Једна млада дјевојка сиђе низ степенице у воду. Свештеник, држећ је за руку, говори : „Према сили твоје вјере и по твојој жељи крштавам те у име Оца и Сина и Светог духа", а међу тим је погружава у воду. Та церемонија понавља с другим сесграма и како која, са свим мокра, узађе уз степенице, ђакон јој баца на леђа плашт, а одређена за то женска уведе је одмах у оближњу собу. Та секта има много дијелова ; тако на пр. усамљени, оиИи и шотландски баптисти, баитисти седмог дапа и т. д. њене су кћери. Данас их има у Инглеској и Уелеу више од једног милиона. Квекери су прави протестанти. Ту је секту основао Фоке, који се је родио 1624. године у ланчестерској гроФовији. Родитељи му бјеху сиромашни, те Ђорђе не доби никаква образовања. Тек што је почео читати слова, отац га даде једном, да чува стадо. Ђорђе већ од природе бијаше шутљив и озбиљан а једнолики пастирски живот још боље утврди те особине. Он поче носити на иашу са собом и библију и с насладом читаше је по читаве дане. Она му је била једини извор знања, али ју је знао сву на памет, тако да му је говор био пун реченица из ње. Но по што млога мјеста не разумијеваше, често би ишао у Лондон англиканским и презвитерјанским свештеницима, молећ их, да га ослободе од сумње, но они га са свим не могоше умирити и изишав од њих, стекао би неповјерење ирема богословији и науци у опће. Тада одреди, да сам пронађе истину и од тада настаде период његових страдања и искушења. Нзегову развраћеном уму и раздраженој Фантазији јављају се различита привиђења. Најпослије му се учини, да је у њему „необична сила Св Духа" и божанствени глас. који му заповиједаше, да се уклони од залуталог и поквареног човјештва

Тај му глас казиваше, да се може обратити Богу само, ако се са свим препороди. Од тога часа осјети Фоке, да је озго позван на проповиједање. Пошћаше и мољаше се, избјегаваше сва друштва и све му се чешће јављаше глас, који га наговараше, да почне реФорму, подигне хришћанство, које се нахођаше на крају пропасти. 1648. г. у 23. години живота започе Фокс свој рад. Он раскидаше све препоне, трпљаше глад и сиромаштво и покриваше се кором. У евојим бесједама исказиваше мишљења, која његови вјерни држе за темељ вјере. Он проповиједаше, да хришћани треба да Бога штују унутрашње духовно, чинећи добро, а не обредима. По његовом схваћању прави је хришћански дух, у савлађивању страсти и у љубави према својој браћи. „Питам вас, у каком ћете друштву наћи ту чисту, унутрашњу вјеру. У римској цркви или у протестантским друштвима ? Сви су они поновљено јудејство: њихова литурђија, тајне, обреди, — све је то остало од јудејских церемонија, које је Исус Христос уништио. Они сви мисле, да ће мртвим валоским Формалностима, обредима и церемонијама наћи спасење. Они изгоне из свог крила људе, који их врше, а не обазиру се на њихов поштени и племенити живот. Све њихове школе и академије шире лаж и таму, јер им је сва наука основала на спољашњости, они не уче, како ће живити, већ како ће лукаво бити мудри. Слуге Господње само проповиједају о неопходности обреда, а због чега ? С тога, што су ти обреди извор доходака. Ђаво је изумио плату десетине свештенству: они треба да слушају науку о моралу, па кад устреба, да је без плаће предају другима. Мо рал, који се плаћа, не даје кориоти. Ко осјећа, да се не може одати на то дјело без користи, тај не треба да га се прима. Треба да се човјек поврати у првобитну чистоту и простоту, треба уништити свађе и ратове, живети у миру, никоме не ласкати, свима говорити ти, не заклињати се ни пред влашћу, ни краљем, ни пред икојим лицем. Правила за живот и вјеру нијесу написана, већ су у унутрашњем откривењу, у божанском освјећењу, које свршава дух који је то писао. Свети ће Дух сићи на правовјерног и божанска ће га свјетлост обасјати; таки човјек и без свештеника може то јављати и другим људима. Сви вјерни треба да се у томе узајамно помажу; њима не треба храмова,