Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 6

Б.-Х, ИСТОЧНИК

Стр. 207

иравди, него по незнабожачким обичајима, Богу иротивнима. И ми, браћо, духовни Израиљу, нисмо ли слични старозаветним Израиљћанима — савременицима св. пророка Идије? Не мењају ли многи Срби своје праве вере са заблудама назаренским ? Не газимо ли и ми завете побожне старине у својој тежњи поводити се за захтевима овога века ? Не презиремо ли глас пастира црквених — тих новозаветних пророка, који су тако исто од Самога Гоепода Бога призвани, да поучавају и утврђују у истинитој вери н да изобличавају сваке неправде? Дванаест векова је прошло од онога времена, како Срби примише и прпгрлише свету веру православну, под кровом које Србин постаде моћан, силан, чувен и славл>ен у свету. И гле, у наше време појавише се л>уди — о људи, тако звани — назарени, који у свом заносу заведени страним обичајима оставише посећивање храмова Божјих, изгубише увазкење према свештеничком чину, престадоше мећати на себе крсно знамење, одбацише поштовање светих икона и друге свете обичаје, који су тако мили и драги сваком Србину; дођоше у безумљу своме, најпосле, до тога, да се почеше стидети народности своје — милога нам Српства и, на тај начин. отворено изјавише се одметницима и издајицама и вере православне и милог нам Српства. Осим њих, тих јавних одступника од православља, има много и другнх тобоже просвећених и учених људи — развратника, који из потаје рове против цркве и црквених обреда и који су не мање од назарена криви у измени вере отаца својих и њихових светих завета. Па и ми, који ее називамо православнима, 1'есмо ли свагда верни своме православљу, чувамо ли свагда завете предака својих ? Заиста, гдје је у нас тај побожни одношај према свему божанственом и светом, она усрдност према храму Божјем, према службама црквеним, гдје је оно уважавање према празнпцима и постовима? једном речи, где је у нас она љубав, она оданост ка спол.ашњим делима побожности, којима су тако богати били наши преци и која су дела тако благотворно утецала на добар ред и поредак њнховог породичног и друштвеног живота. Да,

браћо мила, ослаби у нама побожност, молитва а заједно са ослабљењем спољашње, обредне побожности, изгубисмо и унутарњи побожни дух, изгубисмо сам корен побожности -- страх Божји. С опадањем страха Божјега погоршаше се и наши породични и друштвени обичаји. Погледајте: власт родитељска колеба се, уважавање и поштовање ка старијима ивгубљено је, супрушке везе без престанка нарушавају се, газе и обесвећују. Ако је то тако, браћо моја, а тако је, јесмо ли много бољи од древних Израиљћана, који са своје безбожности навукоше на себе праведни суд Божји ? И не осетисмо ли и ми на себи, не један пут, ради јавног нарушавања заповеети Божјих, чудне знаке благоволења Божјега, не искуеисмо ли много различних породичних и друштвених беда и невоља ? Туча') на пример, која нам ове године уништи усеве наше, муку нашу, шта ]е друго, ако не знамење гнева Божјега за наш немар према уредбама црквеним, за јавну поквареноет обичаја прадедовских и морала хришћанскога. Браћо хришћани ! не будимо синовима иротивљења^ на против будимо као деца шслушностгс. По што смо изложени јересима и саблазнима, чувајмо тврдо, као драгоцено благо свету веру правоелавну, с љубављу и усрдношћу испуњавајмо свете завете предака својих, живећи хришћански у правој побожности и послушности матери нашој — цркви Христовој. А ти, славни и велики пророче Божји Илија, моли за нас човекољупца Бога, да нам даде дух покајања и скрушености о гресима нашим и свемоћном Својом благодаћу да нам помогне оставитп путеве безбожности . . . Уништи молитвама Твојима зле обичаје света, а највише смртоноени и отровни дух века овога, који кужи хришћански род неуважавањем божанствене вере православне, презрењем ка наредбама св. цркве и заповеетима Господњим (Акатист св. пророку Илији). Амин. У Митаровици, 1895. Прерадио и говорио : Григорије А Николић, свештеник. х ) У очи Спасова дана падала је од 3*/ а — 4 сахата, тако круина, да најстарији л>уди не запамтише, да је икада тако падала. Штета се рачунала нреко 100 000 Фор.