Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 184

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 6

соко да цени достојанство своје службе и да тежи свим силама својим порадити на добитку свеопштега уваасења према њој. Једним од главних средстава за то служи узвишеност његова у научном и у опште душевном одношају, помоћу напредовања богословске науке, које је тесно везано са уепесима пастирске службе, посвећењем најбољих евојих трудова чисто душевној страни пастирскога дела. Пастир је свагда дужан да има високи идеал пред својим очима, но при томе не сме губити из вида обвезних одношаја његових на значења и онога великога предмета, према којему се односи тај идеал. Ма да се пастирска служба налази у свези са многим другим друштвеним службама и има с њима много заједничкога, тим не мање она се уздиже несравњено над свима њима и јавља се јединственом у овом одношају, јер припада са свим области духа, јер су главна својства, која се траже од пастира. нравствена својства. Ипак и душевна евојства сачувала су овде своје нотпуно значење. Научно изображавање даје шире развиће природноме уму, чини га више гипким и снажним, снабдева га више углађеним оруђима и средствима. У оеталом, било би погрешно ставл>ати душевно развиће и изображење главним цил>ем тежња пастирских, пошто је основ пастирске службе не у СФери човечјега разума, него у оним истинама, које саставл>ају предмет вере. Истинити пастир, чија љубав ка људима побуђује га тежњи, да свакога човека доведе у светлост познања Христова, нигда се неће остварити ни од једнога човечјега срца, нити од које врсте човечјих бића, макар био први учењак у свету. Нзегова је ученост случајна,, а љубав саетавља неопходни услов његове делатности; она га испуњава највишим тежњама, она га подиже од земље и одухотворава његову природу, она га упоређује Христу у саучешћу ка другима, које све обухваћа, она одстрањава човечје разлике и даје му виши поглед на човека. Такав се човек унутрашње подстиче изображењу свога ума и развићу својих духовних сила, да се може више потрудити за Бога у служби божанствене љубави и тиме да подиже и испуњава нове таланте у царству Божјем. Пастир је обвезан чинити све, што од њега зависи, а у осталом да се узда на Бога. Без

тога напора ума и воље он не може очекивати помоћи и суделовања Божјега; и у том је то јединство чисто детиње простоте и срдачности са душевним даровима, које нас у удивљење доводи код великих пастира. Дело Божје захтева најтежих душевних напора од стране пастира и ма да се ти напори изазивају не унутарњим потребама самога пастира, тим не мање ништа му тако не приличи, као ти напори; осим тога, као награда за усрдност ка своме душевном изображењу биће умножење плодова његове делатности на пастирском пољу. До душе, побожност је неизмерно виша и драгоценија од изоб ражења, но она не може ис пунити недостатак поеледњега, не може сама по себи учинити људе ученима зналцима. Само добро развијени ум може обухватити сушност предмета, може поникнути у дубину душе човечје и познати њене потребе, а међу тим та је способност неопходна зарад пастирсгсога дела. Знање, тако достојно и неопходно за паетира, учитеља не даје се по задахнућу, и само се онај удостојава дара истинитог разумевања Писма, који се труди о развићу тога дара с таквом усрдношћу, с каквом се моли Богу за њега. Пастир је дужан бити што је могуће више образован, да може одговарати вишим душевним захтевима века, да може задовољавати религиозним запиткивањима савременога друштва, да може одстрањивати и решавати религиозне сумње своје пастве, нанесене духом времена, светским правцима, који владају у савременој науци и животу. Тако су чинили древни Оци и учитељи цркве, који су у евојим списима и усменим речима не само излагали позитивну истину хришћанства, него су напомињали и савремене им појаве у науци и животу, у то време у многим одношајима проникнуте духом противним хришћанству, а ради тога са особитом љубављу и приљежношћу изучаваху незнабожачку науку и литерату ру. Тим више треба да се труде о свом душев ном развитку и изображењу пастири нашега времена, кад истинита наука и истинити живот сасвим почива и расте на основу хригаћанства, када је дакле лакше открити сва одбацивања од истине, сумње одгонити од ње. А без изображења заштита истине не може бити вођена безпристрасно, не може задовољитиионе, који осећају потребу у њој; мало је тога, такова заштита одводи штети зарад царства истине Христове, јер не само противници њени, него и они, у којима