Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 7 и 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 241

који се занпма каквом год граном науке, види какав се дуги и усиљени рад захтева за то, да буде вичан у тој области, не говорећи већ о савршеном изучавању њеном, што се ретко, ако тек кад-кад, постизава. Но занимање у једном правцу, у једној којој год области знања, открива толико путева, који воде у сасвим нове области иетине, које се нигда не може надати, истразкивати јер са сваким новим степеном знања и развитка, од њега достигнутога, он се нехотице чини све мање и мање поузданим у самога себе или, бол.е рећи, мање самозаносним. Самоизображење неопходно је за пастира, дал>е, као средство ка приговору умнога сиромаштва. Пастир, који је лишен могућности, да ступи у честе личне одношаје с л.удима, који ашве богатим душевним зкивотом, дужан је у додир долазити са јаким умовима помоћу књига. Наставник, који се не брине о својим сопственим радовима науком, заиста је на путу ка умном банкротству. Тим више очевидна је неопходност такових радњи за пастира, који не може, слично обичном школском наставнику, мењати својих разреда. По самом стању дела, он има пред собом свагда једнаки круг слушаоца на многе године, кад-што на сав живот, и сви су они дужни напредовати у усвајању његових поучења. С током времена, при једнакости других услова, онај пастир, који се занима науком, у својем утецају на друштво и у оном уважењу, какво му паства указује, врло се јако разликује од онога, који се занемарује у тим занимањима. Паства долази до убеђења, да човек, који се не занима изобртжењем самога себе, почиње понављати се у проповедима, или, барем да дубоко не продире у те предмете, о којима говори ; тумачења његова одликују се сиромаштвом, празнином, површношћу; практички савети — јасном неприменом животу, попустљивошћу, а то је и прави, јасни израз незнања, како се мора поступати у сваком даном случају; решавања сумњи, с којима му се обраћа — овај или онај од повереног му стада, очито никога не задовол,авају и нехотице принуђавају да се обр:лћа на страну, пошто сумње у области вере не могу се оставити нерешенима. Из тога се открива извор свију тих секташких заблуда, које, не пазећи на сву своју глупост, продужују кужити сваке године тако исто јако и у таковим огромним масама српски народ, као што је то било за време бого-

мила. И пастири, који се не брину о свом сопственом изображењу, не могу се држати правима у овој жалосној појави, немогу рећи речима Пилата: „нисмо ми криви у крви" ових несретних, на веки изгубљених л.уди. Све те жалосне посл.едице, ако не сасвим, то у знатном степену уклањају се оним пастирима, који се ревно брину о свом душевном развитку. Они брзо посТају популарнима, љубљеним пастирима, ако се само тому не помеша тврдоћа срца, која је тако својствена људима од науке. Они неприметно добијају свеопште поверење; њпхова мишљења се цене више, но каквих год других људи ; они свуда имају већи утецај и значење, него други пастири. Говоре ли поуке, број њихових слушалаца сванси пут све впше п впше расте; отуда и храм бива пун молитвеника, и паства се све више усавршава у познању Речи Божје ; њима већ није потребе да гледају и пазе на другим странама, када су уверени, да ће на све своје потребе и питања наћи одговора код свога законитога пастира. Сви осећају, да у случају каквих год страних притисака такови пастири неће пасти, ослабити, неће се колебати у евојој тешкој дужности, него ће се још више узвисити и ојачати духом, јер су способни одговорити на сваки умни изговор, управљен к њима од стране шта више најразвијенијих, најупливнијих лица у парохији, јер и они састављају лепши украс и част шта више и за сам град или друштво, у којем живе. Ако такови пастири са душевним својствима споје још у себи и јаки религиозни осећај, то ће се они јавити неоцењеним слугама друштва и утецај њихов у корист правде, светлости и добра неизмеран је. Осим тога, ум човеков без рада, без вежбања слаби. Коме није познато, да се свака сила развија п учвршћује само кроз вежбање? Закон овај једнако важи како за телесне, тако и за духовне, особито за умне силе, јер ако ко жели постати мислиоцем, то мора мислити; ако хоће да зна штогод, мора ее учити. Истина, кад-кад у једној или другој парохији свештеник може које како „провлачити се" и без особито ревних занимања; може он, што му драго, задовољавати без тих занимања и оним неуређеним и ниским душевним захтевима, које представл.а већина парохијана, особито по селима. Ипак и овде, с брзим развитком просвете, почиње све више и више да ее множи број људи,