Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 7 и 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 247

0 дужттостима иарохијалиог свештенства. Иревео с руско славенскога П. РафаиловиЋ, свештеник. (Свршетак).

61. Нс кроткб (гтигсугј, од гл. гтив'.\<ш:=попуштати.) Споменуте мане : гњев, свађање, препирање или правдање и тучл може савладати истинита кротост, која се од оданости и страха Господњег рађа и која се не рнзвнја, спољашњим понижењем тјелесним, него унутрашњим смиреним о себи мишљењем. Друга кротост лицемјерна је, притворена, која се с времена нн време ради славе истиче. Овака кротост неугодна је Богу, о чему погледај књижицу о „Блаженствима". Апостол у њој за презвитера тражи јеванђелску кротост, које су плодови : не љутити се, кад би био какав узрок љутњи ; не упуштати се у препирку и правдање и тучу, него се тога клонити ; досаду за досадом не правити, него поступати као што о Христу ап. Петар говори : ОукорАеши КЛЛГОСЛОВЛАеЛП^, гонишн терпилгк., \8лиши оут-кшаелкд (I Кор. IV. 12, 13.) Буде ли оговарања и приговора од стране парохијана или од стране браће и то неосновано, тад у таком случају не емије се мучати, да се мучањем клевете не би потврдиле, те тим неку сумњу навеле, него треба правичност своју без љутње и свађе показати, да опрости опадачима и ако до суда дође, онда и тамо по законима истинито, без икаквог прећеривања, да тражи, што је његово, или да се стара правичност своју доказати, а ово се правој кротости не противи. Примером у том погледу свакоме свештенику нека послужи обрана ап. Павла. (Дј. ап. XXIV. 10—21; XXV. 8, 1<>, 11 и ХХШ. 2-30). 62. Њ /ишмоимцб, ие скверностАжатмнВ, ш завистиив!?, н{ сревролн>в$. Сви ови пороци међу собом су сродни. Среброљубље, по апостолу коријен је свпју зала. Тако каматарство п завист рађају се од среброљубља. Колико је тешки гријех среброљубље и колико су страпше пошљедице истог, види се отуда, што га апостол назива основом свих зала, а на једном мјеету идолослужењем: Оу .иертвите оуво о\*ду вдша, гаже на зшли, клбдт*, нечистот«, страстк, по^отк и ии\-ои<иан'и, еже естк идолослбжеше (Колос. Ш. 5.)

Да би пак свештеници били чиети од таких порока, тражи се од њих чисто срце, а не лукаво, срце ап. Павла, а не Јудино (Дј. ап. XX. 33 ; Јов. XII. 16; ХШ. 2 и 27.), а к томе увијек да пред очима имају апостолске ријечи : Тм же, челов [ кче КожУи,, си\"к (сревроли>в '1А, скверностАжашА, зависти) вНјгли : Гони же прлвдб, влагочестТе, в-крВ, лнжовк, терп>кнје. кротостк: Подвизаисд доврилгк подвигола г в. в г крк1, ел1лисд за к>кчн8к> жизнк, вт* нк>же и звант* вмлт* есм, (I. Тит. VI. II. 12,; I. Пет. V. 2 ; I. Сол. II., 5). Тако исто и црква Христова својим апостолским и саборскпм правилима, не само свргнућем с чина, него и одлучењем и анатомом пријети онима, који на неправедни начпн иметак стичу 1 ).

') Разни еу видовч неправедног стицања илетка, ко^и су духовном чину непристојни ; одтих навепгћемо само неке : а.) Каматарство, када свештеник велику камату од дужника ућерива. Ово ап. правило свргнућем забрањује. Ап. пр. 44 : „Епископ, или презвитер, или дјакон, који истражује камате од дужника или нека престане, или нека буде свргнут а (Срав. I. вас. саб. 17. нр. и VI. вас. саб 10. пр.) б.) Крчмљење. Овај порок забрашује VI. вас. саб. пр. 9: „Не мора никакав клирик да држи крчму. А који то учини, или нека престане, или нека се свргне". в.) бавити се свјетовним нословима, као трговањем : никтоже во вошљ вувал шбаз^тсж кВплаши житеискилш, да воевод*к оугодент*. вбдетк (II. Тит. И. 4.) Ап. пр. 6 : „Епископ или презвитер, или ђакон нека не узимље на себе световних послова : иначе нека се свргне". г.) Симонија. Озу сам Господ забрањује: Т8не говори, прЈАСте: тбне даднте ( Мет - х > 8 )- У1 - вас > сабора 23. пр.: „Нека никакав епископ, или презвитер, или ђакон, када даје пречпсто причешће, не истражује од онога, кога причешћује за таково давање новаца, истражује ли нека буде свргнут, као ревнител, Симонове заблуде и опа чине". Примједба. Сви горе споменуги пороци већином су се угњијездили ме^ћу оним свештепством у данашње вријеме, који од државе немају никакве, или ако имају са свијем мало, новчане припомоћи На такве их пороке наводи нужда само одржања. Ако свештенство, као држава у држави, има поред осталих и тај задатак, да побуђује лојалност код народа наспрам владајућој лози и промјенљивим политичким струјама у држави и иослушност к државним постојећим законима и новијим наредбама, то тад свештенство не само знаменити је Фактор у држави, него му је подијељена и велика и важна улога у одржавању реда и мира државног, с једном ријечју држави је од велике услуге. Знаменита и важна услуга захтијева и обилну и достојну награду, а најдостојнија награда морала би од државе удијељена бити свештенству, као ослону њезину, а не које каквим писарчићима и преписивачима. Добро би и корисно по цркву било, кад бише епархијални престојници посредовали заједнички на надлежне