Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 9

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 311

мачити тиме, што су те особине људц добили навиком. Када се дијете у дивљака роди, оно вазда гледа, како његови старији доносе оглавине од својих неирнјатеља, па се и оно привикне томе, те тежи да и оно иостане тако. Али увјек и за то касапљење људи код дивљака, мора предходити нешто као узрок, што оправдава дјело, и кад не би било тога, што оправдава дјело, не би ни дошло до касапљења. Дерање непријатељских глава, крвна освета и друге неваљале навике, што их нека племена сматрају за моралне, јесу само нлеменски обичаји дотичних племена, које цивилизација врло лако уништи, а када би они били инстикти, никада се не бн могли уништити, без уништења свега дотичног народа или племена. Покушајмо одвратити кртицу, да не рови испод земље или мачку, да не хвата миша, па ћемо

се увјерити, да је то немогуће и то апсолутно. Сада можемо слободно закључити да су Дарвинова начела само хипотезе, подкријепљење са изврнутим и неистинитим доказима, јер: „у име истине ја морам признати, да природна наука, о иостању човјека, још ништа незна, и у име те истине слободно могу тврдити: да наш праотац није ни горила, ни орангутан, ни шипанза (?ур.) у опште ни једна животиња ни једне врсте" — рекао је Декарфож, који се исто тако занимао историјом еволуције човјека. Дарвинизам је дчкле: проста научна заблуда, коју заступају само мрачнаци и непријатељи истине и данашњег поретка у свијету, који би ради били, цијело човјечанство скинути са оне висине, на коју га је Бог подигао, а спустити га у животињску ништавост, да се угуши у х^аосу неморала и неправде.

Проповијед о животном хљебу. С њемачког превео Милан Поповић, правоси.. богослов I. год.

Падате ли у искушење зла : Бог неће иепитивати ваше снаге, него ће помоћи вашој сла бости. Ходите ли успјешно неугодним путем патње и несреће; патње овог живота нијесу достојне величанства, које ће се некоч на вама очевидно показати. Не страшите се, да кад куцне час, да свој живот метете на жртву из љубави наспрам добра: Н иж« аш,е пог 8 еит г к ск0и5 л\аи ради, чжр/мцет^ к>. К оа ко иолкза челок'кк8 аш^ кегћ. приижрАш^тт* же скок» штшетиттх, на тај начин хришћанство јача и узвисује наше снаге к свему, што је добро а успалује нашу чежњу тек што почне да се гаси, и нашем духу помаже да се све више усавршава. . Али, пошто му јеуспјело, радује се и осјећа далеко веће блаженство, него што му икакво земаљско уживање донијети може. Ну много веће задовољство осјећа хришћанин, ако примјети, да га религија помирује с његовом савјести

и л>убазнији бива наспрам својих ближњих и божанству сличнији. Блажени алч8ш,ш, и жажд$1цши пракду, гака' тји иаситАТСА. Наравно почетник не ужива ово блаженство у највећој мјери — ппак осјећа у себи неко блажено задовољство, јер је свестан свога одређења, те снајвећом побожношћу настоји, да га постигне. Сваки корак у познавању истине расвјетљује његов ум, свака побједа, коју одржи над неплеменитом наклоности, и свако добро дјело чисто га развесељава: И колико се више ње гово срце ширп неплеменито и наклоности према човјечанству, толико је обилнији извор блудних (раскошних) осјећаја, који му се одкрива. .Бубав чисто човјечанска л.убав, која душу испуњава у којој дух Исусов пребива, сама је по себи већ блаженство, излив божанства божијег. Јесили једноч ову љубав осјећао у својим грудама и упражњавао је цијелог живота, можеш знати,