Bosansko-Hercegovački Istočnik

I бУСАНСКО- ||

•*з^*3=2 ј^^И Мјесечни духовни часоиис з& црквеноШ|Ш просвјетне иотребе сртхско-православног свештенства

СВЕСКА X. Сарајево, октобра 1896. ГОД. X.

Уредник: Ст. Н. Даири, протојереј

Власвик: АЕМ. КошвтоЈЦја.

П. 0 наравственим својствима пастира. Саставио ректор кијевске духовее семенарије Архимандрит Борис. Превео Григорије А. Николић, свештеник у Митровици. (Наотавак.)

Васпитање у себи светог опрезнога расиоложења духа. Пријатно је видјети вриједна човјека, који се са радогаћу обраћа међу људма., -будући тајним слугом христовим. Онај, ко је назначен бити извором иодпоре и утехе за своје ближње, ко стоји на челу друштва, као земаљски заступник небескога Утјешитеља, дужан је показивати и свима, да у његовом соиственом срцу пребивају истинита радост и мир. А ко пада у жалосно,

оштроумље и опрезност. Он није дужан заборављати, како да се смије: невини добродушни смијех, не говорећи већ о користп за самога пастира, пошто он сасвим разгања меланхолију и благотворно утиче на тјелесно здравље, јачајућ крвоток, — такав смијех зближава га сапаетвоми заустављајућа их и видети у њему таковог иатог човека, као што су и они, и даје им тако исто жив и опрезнп правац духа ; међу тим како онај, који се нигда не смије и вјечно озбиљни пастир

мрачно расположење духа и предпоставња, да 1 служи бременом за паству, производи у њима

или његова поука није доора, или његово при суство није мило пастви, или да је он неспособан за своју елужбу, онај носи у себи својства, сасвим противна ономе духу Л силе, љубави, здравога разума", којим су владалн који је свагда отаривао се у раду апостола. Пастир је дужан бити приступачан и друштвен са свима и не треба да угушује у себи расположење ка опим небесним

тешки, ненријатни осећај страха, као кад би постајано видјели пред собом провалију. Истина, он треба да ос.ијеца сву силу оне одговорности, ; К0 .!У ј® он примио на себе; он не може бити лакомислено весслнм и небригом * међу великим об| везаностпма своје службе; но нека он своје наде положи на Бога и нека чува у себи свјетао, опрезни правац духа: а ако духовна радост у

кадовољстима, која одржавају у души уљудност, ; опште проистиче из љубави, тољубав може чииитп