Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 428

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 11

Божји и закон наше православне свете матере цркве; 4. дужнисмо, као нрави Срби православне вјере, да испуњавамо двије највеће заповиједи Божје — наиме: „ЈБуби Господа Бога твога свијем срцем твојим, свом душом твојом, а и свом мишљу твојом; љуби ближњега твога, као и самога себе. 1 )" 5. да сваке Недјеље и празника бар (ако не впше,) једно чељаде из сваке куЦе у цркву дође, помоли се Богу за се и другу чељад, која не могоше доћи, због каквих домаћп послова. Браћо, висте у овијем крајевима измијешани са другим вјерама, па треба да чврсто држите

наше српске обичаје, и све што је српско, а осо бито у множини да долазите у цркву, гдје ћете чути Слово Божје, а у светоме писму стоји: „Благо онима, који слушају Слово Божје, и чувају га." . . . Срби браћо, чувајмо нашу вјеру, будимо чврсти и челични у свему, што је наше српско, п нека не буде што је наше лоше. Пазимо и настојмо, да се удостојимо онијех Христових ријечи: „Ти иди, вјера те твоја спасла." . . . Амин! . . . У Јајцу. на Покров пресвсте Богородице 1896. године. —

Ода Еосовом пољу Код цркве Лазарице на Видов-дан 15. јуна 1896. год.

Усред убавог бљеска див-душановог доба, Када се сјај шираше по свој Европи Црн демон чини се пророком гнуснијех чина, Једа пх преда у наручја клетоме брату, Гнуеноме удесу казат, штаћ, бити у рату. У читуљи вјерној вјекова кад било горих уначки мријетп, на бојном Косову иољу, Тад мука пјевала своје тренутке; ал' непоклекло Косово , ширећ се вјековно по српству евоме, Пратећ страдања, а ходећи ка циљу своме. Ко поклепу љуби, гази светињу образа, Презире олтар, славу и сву своју светпњу, Ил' муке нису за мушко вриједне чути ?! Дробити јунака кости, а живот дигнути, Милога спомена синова србинства имати. Варвар се тјеши ледним срцем своје злобности Наметнут, муке на младо и старо свуд с реда, А кад га савјест угризат стане у своме срцу, И бичем јада по срцу да га јаче мине, Гаднп му дух у устима и срцу свему згине. Ал' свето Косово покаја јунаштвом грјехе Вјечито бесмртннјем херојма српства, Казујући покаљенма славу Косава Та то је илустрација давннјех пламенова, Кој' Србину створише славље и доба. ова.

']. Мат. глава XXII. стих 35—46. Зач. 92. --

Слави се ти свето Косово поље јунац'ма Које вјекови немогли срушити нит ће моћи, Већ живљет на славу дику, бесмртног српства, Ког спомена он дао да с' славе вјекови давни, С чим нам предци свуд постали и бјеху славни. Силнога Мурата сав шатор се с кроз блпстао, Санка нес'но, даћ' му српеком руком крв покуљати, Тадај највећега у свијету моћника пророкова; Ал' кликнула вила подић' Обилићу мишицу, Сатрат од, пакост и злобе ивицу. Јуначкнм срцем разгорцјева освету троје Милош, и смишљао ју је у дјело привести. Ништа му не могло супрот стати да то не чини, Зато је то Косово дјелословљења љуцког Достојно хвале, љубавп н штовања сваког. Ликуј свето Косово бесмртне јунаке твоје, Који не штедпше животе датн их жртви, Отаџбнни својој дјелом да на славу буду, За славна дјела, која вјекови казују, И српству еројством славу причају. Нека светог Косова ; оно је Србину мило; Вазда мирисом ко таково свуда му то било. Ког вјечпти спомен Србина он свладавао, Напаетника ко немани де не било свијетом, Господе! штнт, Косово, и брини се о том! Јован Шарић, парох церањски у Далмацији.