Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 392

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 11

Новом Босанском митрополиту ГОСПОДИНУ НИКОЛАЈУ приликом његовога постављаша

Страховити призор моје очи гледе, Малу трошиу лађу на шпроком мору; Од таласа силни' попуцаше греде, И разбит' је шћаху погодивши хору! Јер на лађи слабој корманоша нема, И већ сваки путник за смрти се спрема. Ломе руке, плачу, погледају небу, И моле се творцу а у срцу зебу; „Створитељу силни избави нас бједе" ! А анђели на њих озго с' неба гледе. Па са њиним молитвама шаљу молбе благе, Да утиша бурно море п бијесне ваде. Свети Саво српски кад те муке виђе, У смјерности благој створитељу приђе; „0 Господе! над војскама и десница твоја, „У ла!)и су оној — српска чеда моја, „Још за часак само — па су већ пропали „А колико муке — зпаш — мене су стали! „Од пометње, — страха, један другог злоби, „Незна нико од њих, у несрећи што би: „Један равна платно, други разваљује, „Пропаст један другом, на леђа сваљује. „Злоба — пакост — сатр' синке рода мога, „Они тебе моле, свога милог' Бога. „Та — смилуЈ се на њих, избави их сада, „Да не буду овце изгубљена стада! „Пошљи им пастира да их сада спасе, „Српске цркве кандила да с' не гасе" !

Створитељу —• тако збори свети Савва, Српске цркве наше светитељска глава. А анђелски хори пред ирестолом стоје, И умилне пјесме божанствене поје. . . „Нека буде и то" ! — тихо рече Бозке, „Сада ћу их спасти то се јоште може „Послаћу им вођу корманоша вјерна! „То учини твоја молитвица смјерна. „Ноучи их само да слушају гласа, „Апостола мога и њихова спаса; „И да вјером живом свошјех отаца, „Сатру — злобу — пакост братоубилаца" ! И, ено, посланика к' лађи се креће, У свету деснпцу знак спасења меће. Благосиља лађу крста светог знаком, А путници сретни растају се с мраком. И утиша с' море, престадоше вали, Помрчину силну сунашце разгали, А путници сретни захваљују Богу, Што учини мнлост таку им пр&многу! Српске цркве свете лађа је то мила, А у њој су чеда светог Саве била, Корманош се нађе попут светог Саве, Православна чеда да се не подаве. И плови лађа у пристаниште благо, А Србин грли — љубп — Србина драго. Архијереја свога и своју дику, Шири с' славо наша! свјету на видику! п. П. у.

Записп из пастпрског богословља. III. 0 одношају пастира цркве ка друштву и друштвеном животу. Саставио ректор кијевске духовне семинарије Архимандрит Борис. Превео Григорије А. Николић свештеник у Митровипи.

I). 0 домаЂем животу пастира цркве. „Подонаетт*. епнскопб скшти непорочнб, едкшнА жж к|] трезкенб, ц-кио/ибдр!?, кллгогов г кин8, честнВ, стрднноинживб, Кчитмн8: не пТ /Лиин /к, не вТиц -к. не сварливб, не /ишелои /иц!?, но кроткВ, не злвистлив8, не сревролн?кц8: свои до/ит* докр-к правАш,8, члдл нмВш^, в к посл!>-

шанУи со свакок* чнстотоко: аш,е же кто своег^ Д0/И8 не б/ИТгетт* правити, како К5 церквн КожТеи прил-кжлти воз/иожетт^." (1. Тим. III, 2—5). На овом месту, узетом из пастирских посланицб св. апостола Павла, пастпр цркве расматра се у његовим одношајима према породици, и по овоме неће бити