Bosansko-Hercegovački Istočnik

Са. 1

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 3

и поједине особе, који за ово или оно моле, јер то одузима времена и служи на уштрб управним пословима Његовим. С тога је у данашњој сједници конзисторијалној закључено, те се пречасиом свештенству епархијском, а преко шега и осталом српско-православном народу ове Богом чуване епархије овијем обзнањује, да ће Његово Високопреосвештенство од

сад само понедјељком и сриједом од 10—12 сати прије подне примати моћи. Пречасна протопрезвитерска звања, цека изволе ово подручном парохијалном свештенству на знање и равнање ставити. Из сједнице конзисторијалне. У Сарајсв//, 17. јануара 1897. Епархијска Конзисторија ДаброБосанска. Ваписи из пастирског богословља. Саставио ректор кијевске духовне семинарије Архимандрит Борис. Превео Григорије А. Николи^ свештеник у Митровици. (Наставак) III, 0 одношају пастира цркве ка друштву и друштвеном животу. Ничим се у таком степену не раз-

ликује добро васпитани човек од грубога и наравствено неразвијенога човека, или истинито просвећено дру

ттво од просте вештине, као тим, што Осећаји првих обично бивају сталним п непроменљивим посл,едицама правилнога п темељнтога мишљења. Могуће је и светпну расположити чему речима, и она под утицајем речиговорника бива способна да се испуни и заиста се овда-онда испуњава узвшпеним и лепим осећајима; но ти осећаји, панесени с поља, не налазе себи нужне потпоре у њој самој. Удворношћу, ласкањем и мажењем, грубим инстиктима истрастила светине можно је њу довести на какав угодни правац. Светина представља много сличности са стадом оваца; њени заноси имају често стада, шта више стихије карактер; они њу захваћају тако изненада и случајно, као какав новетарац, или епидемија. Нема ништа тако незнатнога, на што она неби викала најдпвљијим?

наЈтупљим начином у навали заноса, —■ ништа тако великога, што она пе би заборавила одмах, чим та навала заноса про^е. Напротив, заноси и симпатије истинито васпитанога човека, као и истинито просвећенога друштва, бпвају важни, дубоки и сталнн. Истинито благородство карактера састоји се нарочито из два својства: слободнога мужества и учтиве услужности; прво се нзражава не у гордим погледима и мудрим речима него у озбиљној и енергичној делатности; друго на исти начин, састоји се не у модерним облицима поздрављања, не у ласкавим изразима и не у притворним, лажиим уверењима, обично лишених свакога значења и пскрености, него у правом иоказивању ближњима услуге и добротворства, када се укаже ка овоме случај и могућност, и у истинитој благонаклоности, која чека таких случајева. Висина карактера, на тај начин, састоји се ие у мушком само господарењу самим собом и у спокојству духа, него и у опште у оним пправственим и естетичкнм својсгвима, која се тичу