Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 4 правила достојнога владагва. Истиннто благородним човеком може бити назван само онај, ко се у сво.ој делатиости тачно слаже еа дахтевима дужности, части и достојанства, а тако нсто са закрнима лепога, у колико се пос.љедн.е може изразити у деловањима лнчиостн. Достојно је сажаљења, кад људи сасвим не религиозни и немарни својим обвезаностнма у одношају према Богу, бивају благородвији уздржљивији, иажљивији и љубазнији у друштвеном животу, него ли људи несумњиво побожнн. Зашто је тако ? Нама се чини, да овде делују оне исте основе усљед којих други клирнк, удубивши се у трговачке интересе, не зауставља се пред таковим стварима. о којнма може мало задубљеп бити данашњи, но часни трговац. Посљедљи се навнкао да се обраћа с питањима, која се тичу тр: овачке појединости, а ирвине. Тако и човек, који зна, да се бдагородство карактера састоји у учтивости и уздржљивости, и желећи да завлада таковим карактером или, бар да има репутаиију благороднога човека почеће чинити са собом вежбања, докле не навикне себе тим својствима или спољашњим откривањима њиховим, ма да н неће никада достшнути истините врлпне која лежи у њеној основи. Отуда и лро излази оно, да човек средње руке наравственом одношају, благодарећи сазнању. својих обвезаности у одиошају према друштву, које се садрже у појмовима вас.питања и благородстка, има свагда много већи успех у упоре^ењу с човеком одушевљеним најленшим друштвеннм тежњама, но немарним према сиољашњим, захтевима друштвености. Ако обратимо пажњу на ону суму утецаја и добра^ која се губе у неповрат благодарећи том

Св. 1 немару, тада ће нам се показати посљедња 1 сасвпм *шчч1 ростпI•!!м. У самој сткарп, мн пе зиамо. шта мо.же склонити Хришћанииа, посљедоватеља најплеменитијеЈа, најмилостиипјега и најправеднијега учнтгља, одспољатњегдостојанствау владању осим природнога недосгатка деликатности у осећајима. И он неће осећати слабости прп ожнвотворењу евојнх друштвених тежп.а, ако се потруди да састави себн јасан појам о благородству у његовои вишем смпслу, и ако га учипи својим руководним зиамењем, које, налазећи се свагда пред његовим духовним погледом, показаће му велику помоћ у практнчном животу. Све побу^ује Хршпћанина да буде човеком благородним, —благородннм у дупш н у спољашњем владању, човеком најстрожпје праведности и простпм по карактеру и укусима, човекол! присебним н који ротпуно влада својим осећајима, жељама и помислима: и нема ни једне основе, за што он неби треб >о да буде таковим. Тачно чување златнога правила: одавати свакоме што му приличи. показивати сваком човеку просту праведност од чистога срца, по нагаем мишљењу, саставља суштност благородства. Благородни човек не може учинити нпшта рђаво и срамно. Служитељн цркве присвајају себи овда онда важне и раскогане манпре, овда-онда одвпше углађене и запете, овда-онданеприродну уздржљнвост и хладно достојанство у владању а овдаонда жестоке, сурове и охоле манире, које су све достојне презрења, као лажни угледи благородства. Овда-онда мп говоримо о човеку, који ннје нмао среће да се научи лепгае.му н бољему: „Он нема појма о најглавнијим захтевима досто-

Б.-Х. ИСТОЧНКИК